Situacija na energetskom tržištu ponovo se zateže, a odluke koje se donose u Vašingtonu očigledno imaju širi domet nego što se na prvi pogled čini.
U trenutku kada cene nafte već pokazuju uzlazni trend, američka administracija našla se pred izborom koji, kako stvari stoje, nema jednostavno rešenje.
Treća nedelja sukoba u Iranu dodatno je pogurala cenu nafte naviše. Uprkos pokušajima Vašingtona i njegovih saveznika da obuzdaju tržište, brojke govore drugačije.
Referentna severnomorska nafta Brent porasla je u rasponu od samo nedelju dana sa 103 na 109,9 dolara po barelu. Taj rast, iako naizgled kontrolisan, nosi potencijal za mnogo ozbiljnije posledice ako se trend nastavi.
U tom kontekstu, ministar finansija SAD Skot Besent otvoreno je priznao da su Sjedinjene Države bile suočene sa prilično nezgodnom dilemom.
Kako je rekao u razgovoru za NBC, bez privremenog popuštanja sankcija prema ruskim energentima, cena nafte bi već sada mogla da dostigne i 150 dolara po barelu. Drugim rečima, izbor je bio između rasta prihoda Rusije i naglog udara na globalno tržište energenata.
Procene američke strane ukazuju da bi Rusija, zahvaljujući ovom ublažavanju mera, mogla da zaradi dodatnih do 2 milijarde dolara.
Ipak, kako je ministar objasnio, alternativa nije bila ništa bezazlenija. U slučaju da sankcije nisu ublažene, skok cena nafte na 150 dolara po barelu značio bi da bi Rusija indirektno ostvarila još veće koristi – čak do 70 odsto tog rasta kroz povećane prihode.
Ta rečenica, naizgled usputna, otvara prostor za različita tumačenja – od strateške pripreme do improvizacije u hodu.
Na kraju, ostaje utisak da tržište nafte sve više liči na prostor u kojem političke odluke imaju gotovo trenutni efekat, ali ne nužno i dugoročnu stabilnost.
Koliko će ovaj balans potrajati i da li je reč o privremenom manevru ili početku šire promene pravila igre, to je pitanje koje, za sada, ostaje otvoreno.
