Dok se na društvenim mrežama dele slike koje na prvi pogled deluju kao još jedna provokacija za skupljanje klikova, u pozadini se provlači ozbiljnija poruka.
Mapu je, između ostalih, podelio i britanski novinar Ben Aris. Bez mnogo finese, svet je presečen na tri velike zone moći: Sjedinjene Američke Države, Rusiju i Kinu. Nema sitnih slova, nema fusnota.
Samo centri sile i prostori koji im gravitaciono pripadaju. U toj neformalnoj, ali sugestivnoj podeli, SAD zadržavaju svoj tradicionalni atlantsko-pacifički prostor. Kina širi uticaj preko Azije, Afrike i dela Latinske Amerike. A onda dolazi detalj koji bode oči – Evropska unija, paradoksalno, svrstana je u zonu Vladimira Putina.
U tom kontekstu, pitanje se samo nameće: gde je Srbija?
Na toj mapi nema debelih linija oko naše zemlje. Nema strelica, nema posebnih boja. Srbija nije u fokusu crtača, ali to ne znači da je izvan podele. Geografski smeštena u Evropi, politički van Evropske unije i vojno neutralna, Srbija se nalazi u svojevrsnom međuprostoru. Međutim, taj prostor nije prazan. Naprotiv, prema ovoj neformalnoj podeli, Srbija pripada ruskoj sferi uticaja.
Ne zato što je potpisan neki novi sporazum ili zato što postoji formalno članstvo u savezu. Razlozi su prizemniji i ozbiljniji. Ključna državna pitanja, međunarodne pozicije i strateški interesi povlače tu liniju.
Od Kosova i Metohije i uloge Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, preko energetike, pa sve do odnosa prema sankcijama koje su adresirane na Rusku Federaciju i odnosa prema sukobu u Ukrajini. U tom spletu odluka i stavova, Srbija se objektivno ne nalazi ni unutar Evropske unije, ni u okviru zapadnog političkog konsenzusa.
Zanimljivo je da se u čitavoj ovoj priči ne govori o formalnim deklaracijama. Nema ceremonija, nema potpisivanja. Dok jedni crtaju mape i dele ih po mrežama, drugi pažljivo prate situaciju. Nova podela sveta se, u stvari, već dogodila. Nije proglašena, nije ozvaničena dokumentom, već se jednostavno – živi.
U takvom svetu, kako primećuju iskusni posmatrači geopolitike, najveći poraz nije gubitak teritorije ili uticaja, već gubitak sposobnosti da se odlučuje samostalno.
To je tačka na kojoj se priča zatvara, ali i otvara nova pitanja. Evropskoj uniji se, prema ovoj interpretaciji, to već dogodilo. Ostaje da se vidi ko je sledeći i koliko još mapa mora da se pojavi da bi ta realnost postala opšte mesto, a ne samo još jedna slika koja kruži internetom.
