Lela ima 32 godine i sa suprugom živi skromno, od zajedničke plate koja pokriva osnovne troškove i tek poneko malo zadovoljstvo. Kao i mnogima, najveći problem bio joj je kako da uštedi, a da ne oseti dodatni pritisak. Rešenje je došlo potpuno neočekivano, u jutarnjoj gužvi.
Njen suprug, kako kaže, ima “kratak fitilj” za volanom. Svaka gužva, nepropisno preticanje ili nervozan vozač bili su okidač za bujicu psovki. Opomene nisu pomagale, dok jednog jutra nije presekla. Rekla mu je da će svaku psovku morati da plati 100 dinara. Isprva je sve delovalo kao šala, ali je on prihvatio izazov, uveren da će lako da se kontroliše. Već sledećeg jutra pokazalo se suprotno. Posle samo jedne vožnje do posla, u njenom džepu našlo se 700 dinara.
Pravila su bila jasna, novac mora da se plati odmah. Nije bilo odlaganja, zaboravljanja ni pregovora. A kako su dani prolazili, suma je rasla.
Najkritičniji trenuci bili su ujutru u saobraćaju i uveče uz utakmice. Tada su, kako kaže kroz smeh, “novčanice same dolazile”. Vremenom je ipak napravila mali ustupak – jutarnje psovke su “pojeftinile” na 70 dinara, ali ni to nije mnogo pomoglo njenom suprugu da se suzdrži. Za četiri meseca, bez dodatnog rada i velikih odricanja, skupila je 120.000 dinara.
Novac je od početka imala jasan cilj – more. I to je na kraju je i ostvarila. Iako se u jednom trenutku šalila da će otići bez njega ako ne prestane, na kraju su ipak zajedno spakovali kofere. “Jedino mi je žao što nisam ranije počela”, kaže kroz smeh. “Ko zna gde bismo sada letovali.”
