Roditelj koji bi trebalo da bude simbol sigurnosti i utočište od svega što plaši, u tim trenucima postaje izvor užasa. Dete u tom uzrastu ne razlikuje šalu od realne pretnje. Kada vidi masku i čuje vrisak, njegov mozak reaguje kao da je u smrtnoj opasnosti. Srce mu lupa, telo drhti, a slika roditelja – onog ko ga treba zaštititi – zauvek se povezuje sa strahom i izdajom.
Noć veštica može i treba da bude zabavna – kostimi, slatkiši, igra, zajedničko pravljenje bundeve. Ali nikada, ni u jednom obliku, na račun dečjeg plača. Smeh odraslih nad dečjim strahom nije smeh – to je simptom nečeg mnogo dubljeg i poraznijeg – gubitka osnovne ljudskosti.
