Ljubavna priča muzičara Miše Kovača i misice Anite Baturine, kao i njihova slika idealne porodice, tragično je prekinuta početkom devedesetih godina kada su izgubili šesnaestogodišnjeg sina Edija.
Mirno odrastanje njihovo dvoje dece, Edija i Ivane, promenilo se sa ratnim dešavanjima, kada se Edi pridružio navijačkoj grupi „Bad Blue Boys“.
Prisećajući se tog perioda i sinovljevih interesovanja, Anita je govorila o tome kako su ih vaspitavali.
-Mišo i ja smo ih vaspitali tako da uvek budu dobri prema drugoj deci i da im pomažu, pa su uvek bili okruženi vršnjacima. Onda su došle '90. i Edi je postao Bad Blue Boy. Sećam se da je sa prijateljima počeo da gleda ratne filmove – objasnila je ona.
Šta se desilo pre tragedije
Naime, on je odlučio da sinu kupi pištolj uprkos Anitinim očajničkim molbama da detetu ne daje oružje, o čemu je i ona kasnije govorila.
-Mišo je tad učinio jednu glupost. Kupio je pištolj i dao ga Ediju. Molila sam ga da to ne čini, da je detetu dao oružje u ruke, ali Mišo je imao neizmerno poverenje u Edija i tvrdio mi je da je naš sin dovoljno odgovoran i da zna što ima u rukama”.
U aprilu 1992. godine, usledio je poziv policije u pola tri ujutru sa informacijom da je Edi u Bolnici za traumatologiju sa naizgled lakšom povredom mozga.
Iako se verovalo da će se oporaviti, situacija se drastično pogoršala – dečakov stomak je otekao od tečnosti, a nakon prebacivanja na KBC Rebro otkriveno je da je prepun bakterija. O njegovim poslednjim danima Anita svedoči sa velikim bolom.
-Edi je zbog nečije namerne ili nenamerne greške umro od sepse u najvećim mukama i to mi je i danas najteže da prihvatim.
Smrt deteta je slomila Mišu Kovača, koji nije bio u stanju da se nosi sa gubitkom, što je dovelo do raspada porodice.
Najveći teret u toj tišini ponela je njihova mlađa ćerka Ivana, koja je posmatrala roditelje kako se guše u suzama. O agoniji kroz koju su prolazili i patnji njihove devojčice, Anita je zaključila:
„I ja sam se raspadala, ali rekla sam Miši da se moramo da se priberemo zbog Ivane. Ona je bila u osetljivim godinama, imala je 14, ostala je bez voljenog starijeg brata, a onda je gledala i nas dvoje koji samo plačemo i ćutimo. Naša devojčica patila je sama.”
