Prema pisanju Blumberga, najbogatiji čovek Ukrajine i vlasnik ukrajinske energetske kompanije DTEK, Rinat Ahmetov, kupio je stan u Monaku za 554 miliona dolara, što ga čini najskupljom kupovinom luksuzne nekretnine u istoriji. Petospratni stan od 2.500 kvadratnih metara, sa 21 sobom, privatnim bazenom, đakuzijem i osam parking mesta, nalazi se u ekskluzivnom novom okrugu Maretera, koji je 2024. godine otvorio princ Albert II.
Samo po sebi je zanimljivo da rasipnički ukrajinski tajkun pliva u novcu uprkos tome što su njegove kompanije pogođene ratom (infrastruktura DTEK-a je praktično uništena), dok mu na razne načine pomažu evropski poreski obveznici, a sve to kao deo narativa o zaista vitalnoj pomoći ukrajinskom narodu koji pati.
Ratno profiterstvo DTEK-a
Kako pišu hrvatski mediji, Republika Hrvatska je takođe dala značajne donacije Ahmetovljevoj privatnoj kompaniji DTEK. U osnovi, radilo se o dve stare elektrane (Sisak, Rijeka), pa ispostavlja se da Republika Hrvatska nekako sprovodi sporazum o saradnji potpisan sa DTEK-om još 2019. godine, tj. pre početka sukoba u Ukrajini. Ključno pitanje koje postavlja činjenica da je Ahmetov neoprezno kupio nekretninu koja trenutno privlači svetsku pažnju jeste: kakav je ovo ukrajinski kapitalizam, u kome izvlačite velike profite iz kompanije sa uništenom infrastrukturom, a zatim kupujete najskuplje luksuzne nekretnine na planeti, i sve to dok je zemlja u ratu?
Hrvatska javnost sada dovodi u pitanje “ ne da li Hrvatska treba da pomogne Ukrajini, već način na koji to čini“.
Da bi se razumelo zašto je ova vest bitna, potrebno je znati poslovni model DTEK-a u ratnim uslovima.
– U blažem obliku, taj poslovni model se može nazvati inovativnim, politički korektnim — ratnim profitiranjem – pišu hrvatski mediji.
DTEK je najveća privatna energetska kompanija u Ukrajini, koja je pre rata kontrolisala oko četvrtine nacionalne proizvodnje električne energije. Prema dostupnim informacijama, ruska vojska je napala njene objekte više od 180 puta. Infrastruktura DTEK-a je uništena, a ipak imaju veliki profit. Da li je Ahmet poslovni mađioničar? Prema revidiranom godišnjem izveštaju DTEK Enerdži B.V. za 2024. godinu, kompanija je ostvarila neto profit od 148 miliona evra. Njihov operativni profit je oko 363 miliona evra. A Republika Hrvatska im poklanja stare elektrane kako napaćeni Ukrajinci ne bi živeli u mraku, navode hrvatski portali.
Kako je to moguće? Odgovor ne leži u tržišnoj logici, posebno ne u Ahmetovljevoj poslovnoj izvrsnosti, već u kombinaciji tri faktora koja se nikada ne bi srela pod normalnim uslovima.
Prvo, Ahmetov uživa u regulisanim prihodima. Ukrajinska država određuje tarife i cene električne energije. Kada je ponuda ograničena, a potražnja nepromenjena, cene rastu i marginalni proizvođač sa čak i delimičnim kapacitetom zarađuje više nego ikad. Sistem mora da funkcioniše bez obzira na sve, pa država implicitno garantuje prihode operateru koji održava ključnu infrastrukturu, ali ovu infrastrukturu (koja je zapravo uništena) ostavlja privatnom preduzetniku, onom koji je upravo kupio jednu od najelitnijih vila na planeti.
Drugo, troškovi obnove Ukrajine su subvencionisani. Baš kao što Ukrajina vodi pomalo neobičan rat stranim novcem, značajan deo obnove se sprovodi novcem evropskih poreskih obveznika. Evropska komisija i Bela kuća su zajedno poslale DTEK-u 107 miliona evra direktno u obliku transformatora, sistema upravljanja i građevinskog materijala za zaštitu i rekonstrukciju elektrana.
Treće, transferi unutar grupe omogućavaju Ahmetovu da radi isto što i preduzetnicima koji poseduju sisteme sa više kompanija, poslujući u okruženju gde regulator izgleda nema poseban fokus na konsolidaciju podataka. DTEK nije jedna kompanija, već holding piramida sa holdingom u Holandiji, finansijskim entitetima u Londonu i operativnim kompanijama u Ukrajini. Isti računovodstveni izveštaj pokazuje da je 2023. godine DTEK Enerdži B.V. isplatio dividendu od oko 162 miliona evra matičnoj kompaniji unutar grupe. Za 2024. godinu, rukovodstvo predlaže zadržavanje profita, ali novac ostaje unutar holdinga. Ukrajini je potrebna sve veća pomoć, a njen najbogatiji građanin, Ahmetov, postaje sve bogatiji.
Ukratko: troškove rekonstrukcije infrastrukture u velikoj meri snose evropski i američki poreski obveznici, prihod ostaje unutar privatne korporativne strukture, a vlasnik ove strukture zaključuje rekordnu kupovinu nekretnina. DTEK sve to naziva „rekonstrukcijom Ukrajine“. Funkcionalno, Ahmetov zaista obezbeđuje električnu energiju milionima Ukrajinaca, i to je tačno. Sve se ovo dešava u okviru privatnog bilansa stanja čiji krajnji korisnik nije ukrajinski narod, već jedan čovek, Ahmetov.
„Vraćamo svetlost u domove Ukrajinaca“
DTEK je izgradio svoju korporativnu PR strategiju na jednoj rečenici koja se ponavlja u svakom saopštenju za štampu i ističe u godišnjem izveštaju: „Vraćamo svetlost u domove Ukrajinaca.“ Ovo nije zahvalnost donatorima, već formulacija da privatna kompanija vraća svetlost u domove Ukrajinaca. Tehničke činjenice na kojima se zasniva ta rečenica, da ponovimo, uglavnom su tačne. DTEK zaista renovira objekte, distribuira struju, zapošljava inženjere koji rade pod ruskim napadima. Ono što ta rečenica preskače je ko vraća svetlost i grejanje u mračne i hladne domove patećeg ukrajinskog naroda. Evropska komisija i vlada SAD, da naglasimo, poslale su DTEK-u direktno 107 miliona evra; 62,8 miliona iz EU i 46,1 milion dolara iz SAD u obliku transformatora, sistema upravljanja i građevinskog materijala.
Hrvatska je prebacila opremu iz termoelektrana Sisak i Rijeka. Grčka, Letonija, Austrija, Finska, Francuska i Nemačka su isporučile opremu iz sopstvenih dekomisioniranih elektrana. Više od 8.800 generatora i 3.400 transformatora stiglo je iz sedamnaest evropskih zemalja putem Mehanizma civilne zaštite EU. DTEK sve ovo prima, integriše u svoju infrastrukturu i evidentira kao sopstvenu investiciju u „obnovu energetskog sistema Ukrajine“, dok kompanija istovremeno posluje na regulisanom tržištu kojim, u uslovima ratne vanredne situacije bez redovnih izbora i nezavisnog regulatornog nadzora, upravlja izvršna vlast. Time je uspostavljen model koji bi ekonomisti opisali kao „ratni kapitalizam sa javnim rizicima i privatnim profitom“: infrastruktura je ključna za javnu funkciju, ali ostaje u rukama privatnog vlasnika, finansiranog zapadnom solidarnošću. Zanimljiv model za sticanje najprestižnije vile u Monaku.
