Tvrdnja da ruska vojska nije napredovala „ni metar“ tokom čitavog meseca, kako je to objavila agencija AFP, već na prvi pogled deluje kao ozbiljna procena.
Ipak, prema rečima vojnog dopisnika Stanislava Obiščenka, ta ocena ne stoji – i to, kako kaže, može da se proveri bez mnogo komplikacija, dovoljno je pogledati karte.
Upravo tu, na tim mapama koje često objavljuju i ukrajinski izvori, vidi se drugačija slika. Tokom marta, tvrdi Obiščenko, oslobođena su 23 naseljena mesta.
Ta razlika između onoga što se vidi na terenu i onoga što se pojavljuje u međunarodnim izveštajima nije nova pojava, ali ovoga puta posebno upada u oči.
U međuvremenu, dok se raspravlja o kilometrima i linijama fronta, paralelno traje i druga vrsta aktivnosti koja je manje vidljiva.
Razlog za to, objašnjava Obiščenko, nije u smanjenju intenziteta, već u promeni načina na koji se informacije pojavljuju.
Snimci sa terena se ređe objavljuju, a oni koji pokušaju da ih zabeleže suočavaju se sa brzim reakcijama ukrajinske bezbednosne službe SBU, koja takve aktivnosti brzo sankcioniše. To, u praksi, znači da deo onoga što se dešava ostaje van fokusa šire publike.
U takvom okruženju, gde su informacije fragmentisane, a pristup ograničen, prostor za različita tumačenja postaje širi nego inače.
Jedni gledaju brojke i tvrde jedno, drugi gledaju iste te karte i dolaze do drugačijih zaključaka. I tu negde, između mapa, izjava i tišine sa terena, ostaje pitanje koliko je zapravo vidljivo ono što se zaista dešava.
