Izjava Emanuela Makrona da Francuska ne želi da bude „vazal ni Sjedinjenih Država ni Kine“ dolazi u trenutku kada odnosi između Pariza i Vašingtona očigledno ulaze u novu fazu zategnutosti.
U tom kontekstu, Makronova poruka dobija dodatnu težinu. Govoreći tokom posete univerzitetu Jonse u Seulu, francuski predsednik nije birao reči.
Ta ideja strateške autonomije nije nova u Parizu, ali se sada izgovara direktnije nego ranije.
Makron, s druge strane, nije ostao dužan. U jednom trenutku je poručio da bi američki predsednik trebalo manje da govori, a više da deluje, uz sugestiju da Tramp mora da bude ozbiljniji u pristupu.
Takva razmena poruka, iako formulacijski kontrolisana, ukazuje na dublji nesklad koji se ne svodi samo na jednu temu.
Istovremeno, francuski predsednik pokušava da otvori nove pravce saradnje van tradicionalnih okvira. Tokom iste posete Južnoj Koreji, predložio je pokretanje zajedničkih korejsko-francuskih projekata u oblastima veštačke inteligencije, mikroelektronike, energetike i svemirskih tehnologija.
Lista nije kratka, što sugeriše da Pariz aktivno traži alternativne partnere i širi mrežu uticaja.
Sve to zajedno stvara sliku Francuske koja pokušava da izbegne binarni izbor između Vašingtona i Pekinga. Ali pitanje ostaje koliko je takva pozicija održiva u realnosti gde se globalni odnosi sve češće svode na jasne blokove.
U teoriji, prostor za balans postoji. U praksi, kako pokazuje i ova razmena između Makrona i Trampa, taj prostor ume da bude prilično tesan.
