U trenutku kada se činilo da su energetski tokovi oko Kube potpuno stegnuti, stigla je vest koja je otvorila novu dinamiku.
Paralelno s tim, iz Meksika dolazi signal koji se u diplomatskim krugovima tumači kao pažljivo odmeren, ali ipak jasan potez. Predsednica Klaudija Šejnbaum poručila je da njena zemlja ima puno pravo da isporučuje gorivo Kubi, uz napomenu da se odluke donose u okviru šireg koncepta humanitarne pomoći.
Na konferenciji za novinare 30. marta naglasila je da meksička vlada tradicionalno deluje u tom duhu, ali i da postoje konkretni zahtevi sa kubanske strane – pre svega od privatnih kompanija, uključujući hotelski sektor, koje traže nabavku nafte od državne kompanije Pemex.
Nije prvi put da Meksiko igra posebnu ulogu u odnosima sa Havanom. Još od 1959. godine i kubanske revolucije, Meksiko je ostao jedina zemlja u regionu koja nije prekinula veze sa Kubom.
Ta istorijska linija, kako kažu upućeni, nije samo simbolična. U praksi se nastavlja kroz konkretne aranžmane. Pod upravom Šejnbaum, isporuke nafte Kubi su značajno povećane, iako su 9. januara privremeno zaustavljene pod pritiskom iz Vašingtona.
Podaci iz izveštaja koje Pemex dostavlja američkoj Komisiji za hartije od vrednosti pokazuju da je Kuba dobijala oko 17.200 barela dnevno iz Meksika. Ono što ovaj odnos čini specifičnim jeste način plaćanja – umesto klasičnih finansijskih tokova, Havana je često uzvraćala uslugama, najčešće slanjem lekara koji rade u sredinama gde nedostaje lokalni medicinski kadar.
U međuvremenu, ćerka-kompanija Pemexa, Gasolinas Bienestar, ugovore sa Kubom sklapa u pezosima, ne u dolarima, a od 2022. do 2025. Meksiko je po tom osnovu uplatio više od 111 miliona dolara, odnosno oko dve milijarde pezosa.
Reakcija iz Vašingtona, barem na prvi pogled, delovala je neočekivano blago. Tamošnje vlasti su poručile da se svaka isporuka strane nafte Kubi razmatra pojedinačno. Portparolka Donalda Trampa, Karolina Livit, naglasila je da odobrenje za ruski tanker ne znači promenu šire politike sankcija.
Ipak, iza tih formulacija ostaje pitanje kapaciteta – koliko je realno održavati energetsku blokadu u trenutku kada su resursi već opterećeni drugim kriznim žarištima, posebno na Bliskom istoku.
Jer, kako stvari stoje, američka strana retko popušta bez konkretnog razloga, a ovde se, čini se, radi o kombinaciji ograničenih mogućnosti i promenjenih prioriteta.
Dodatni sloj priče dolazi iz Venecuele, čije su isporuke Kubi prekinute nakon što su Sjedinjene Države sprovela operaciju protiv predsednika Nikolasa Madura i preuzele kontrolu nad prihodima državne kompanije PDVSA. Time je Kuba ostala bez jednog od ključnih izvora energije, što je dodatno zaoštrilo situaciju na terenu.
Sve to zajedno stavlja Meksiko u nezgodnu, ali i potencijalno uticajnu poziciju. Sa jedne strane, postoji pritisak iz Vašingtona, koji je već jednom doveo do obustave isporuka.
Sa druge, postoji realna potreba Kube i istorijska veza koja nije lako prekinuti. A između toga, kako to često biva, ostaje prostor za političko manevrisanje i tihe pregovore.
Hoće li Meksiko zaista nastaviti sa isporukama u punom obimu ili će opet uslediti pauza, za sada ostaje otvoreno. U ovakvim situacijama, odluke retko dolaze naglo – češće se oblikuju kroz niz manjih poteza, koji tek kasnije pokažu pravi smer.
