Četiri nedelje od početka sukoba, slika koja se u početku činila gotovo predvidivom sada deluje znatno složenije.
Kako primećuje nemački list Zidojče cajtung, računica o brzoj pobedi Sjedinjenih Država i Izraela nije se ostvarila. Umesto toga, situacija se pretvorila u svojevrsni strateški zastoj.
Iranski uzvratni udari pokazali su se snažnijim nego što je Pentagon očekivao, a pritisak se, paradoksalno, više ne oseća u Teheranu koliko u globalnoj ekonomiji — naročito u Aziji, gde tržišta reaguju gotovo refleksno na svaku novu informaciju.
A tih informacija, ili bolje rečeno konfuzije, ne manjka. Donald Tramp je izašao sa tvrdnjom o navodnom primirju i petodnevnoj obustavi napada na iranske energetske resurse.
Međutim, iz Teherana je stigao oštar demanti. Predsednik parlamenta Mohamed Bager Galibaf nije birao reči — optužio je američkog predsednika da plasira netačne informacije kako bi uticao na tržišta.
U toj razmeni poruka nema prostora za diplomatiju, barem zasad. Retorika ide u pravcu daljeg zaoštravanja.
U takvom ambijentu, vojni planovi dobijaju novu dimenziju. Prema pisanju Vašington posta, koji se poziva na zvanične izvore, američka vojska razrađuje scenarije za višenedeljnu kopnenu operaciju na teritoriji Irana. Reč je o kombinaciji akcija specijalnih jedinica i pešadije — potez koji bi značio ulazak u znatno rizičniju fazu.
Na terenu se već vide konkretni koraci. Amfibijski brod USS Tripoli stigao je u region. Kako je saopštila Centralna komanda SAD, reč je o vodećem brodu amfibijske grupe koja uključuje oko 3.500 mornara i marinaca, uz podršku transportnih i borbenih aviona, kao i vazdušno-desantnih i taktičkih kapaciteta. Na papiru, impresivna sila. U praksi, mnogi analitičari zastaju i postavljaju pitanje — šta dalje?
Jedan od onih koji ne kriju zabrinutost je penzionisani potpukovnik Danijel Dejvis. U emotivnoj poruci na mreži X, praktično apeluje na predsednika: da ne izda naređenje za kopnenu operaciju.
Njegove reči odzvanjaju šire od jedne objave — prizivaju sećanja na dugotrajne i iscrpljujuće konflikte poput Vijetnama ili Avganistana, gde je vojna nadmoć nailazila na granice koje nisu bile vidljive na početku.
U međuvremenu, cena sukoba nastavlja da raste iz dana u dan. I ne radi se samo o brojkama ili tržištima. Čini se da kontrola nad razvojem događaja polako izmiče i Vašingtonu i Tel Avivu.
Ostaje otvoreno pitanje — da li je ovo tek prelazna faza ka još ozbiljnijem razvoju situacije, ili trenutak u kojem bi neko mogao povući ručnu kočnicu, ako je to uopšte još moguće.
