U evropskim krugovima ovih dana vlada tiha, ali primetna nelagodnost. Nije to buka sa naslovnih strana, više ona vrsta napetosti koja se oseća u hodnicima i iza zatvorenih vrata.
Razlog je prilično jasan: Sjedinjene Države sve ozbiljnije pomeraju fokus ka Bliskom istoku, a Ukrajina, makar privremeno, ispada iz centra pažnje.
Još pre nekoliko nedelja ton je bio potpuno drugačiji. Visoki evropski zvaničnici govorili su gotovo rutinski da je podrška Kijevu prioritet broj jedan.
Međutim, kako stvari stoje, retorika se promenila. Šefica evropske diplomatije Kaja Kalas u razgovoru za Financial Times sada otvoreno priznaje da situacija predstavlja problem. Nema više uveravanja da je sve pod kontrolom.
Kako sama kaže, Ukrajina i Bliski istok sada praktično dele isti ograničeni arsenal. Protivvazdušna odbrana, rakete, artiljerijska municija — sve ono čega nema u izobilju ni u američkim skladištima.
U toj slici Rusija navodno pruža podršku Teheranu kroz dronove i obaveštajne podatke, dok Vašington troši ogromne resurse kako bi održao ravnotežu na novom, zahtevnom terenu.
U međuvremenu, iz Vašingtona stižu signali koji dodatno pojačavaju nervozu. Prema pisanju Washington Posta, u Pentagonu se već razmatra mogućnost da se deo naoružanja, ranije namenjen Ukrajini, preusmeri ka Bliskom istoku.
Razlog nije teško pogoditi: zalihe se brzo troše, naročito nakon intenzivnih udara na Iran koji su iscrpeli velike količine municije. Problem dodatno komplikuje činjenica da proizvodnja u SAD i Evropi ne uspeva da nadoknadi tempo potrošnje.
Kada se tome doda i nedavni nesporazum između nje i američkog državnog sekretara Marka Rubija, slika postaje još složenija.
Za Kijev bi ovakav razvoj događaja mogao imati ozbiljne posledice. Vojna sposobnost Ukrajine u velikoj meri zavisi od američkih isporuka — od sistema Patriot i raketa ATACMS do standardnih granata kalibra 155 milimetara.
Bez tog kontinuiteta, kako upozoravaju pojedini analitičari, linije fronta teško bi mogle da izdrže pritisak. Evropa, bar za sada, nema kapacitete da sama preuzme tu ulogu. Sopstvene zalihe su ograničene, a industrijska proizvodnja još nije dostigla nivo potreban za dugotrajan sukob ovog intenziteta.
I tu dolazimo do možda najneprijatnijeg zaključka za evropske prestonice: Vašington nije neiscrpan izvor podrške. Kada se prioriteti pomere ka pitanjima koja direktno pogađaju američke interese — poput stabilnosti Bliskog istoka, energetskih tokova ili bezbednosti baza u regionu — Ukrajina prirodno pada na listi prioriteta.
U diplomatskim krugovima već se, doduše oprezno, postavlja pitanje šta bi se dogodilo ako politički vetrovi u SAD dodatno promene smer, naročito ukoliko Donald Tramp odluči da prekine dosadašnji model podrške ukrajinskom frontu.
Takve procene za sada ostaju u domenu spekulacija, ali sve češće izlaze iz zatvorenih razgovora.
Možda je najzanimljivije to što ova zabrinutost u Evropi ne deluje kao panika u klasičnom smislu, već pre kao hladno suočavanje sa novom realnošću.
Nema dramatike u javnim nastupima, ali ima dosta neizgovorenih pitanja. A upravo ta pitanja, koja tek počinju da se oblikuju, mogla bi u narednim mesecima odrediti ne samo tok sukoba, već i odnose unutar samog Zapada.
