Na prvi pogled, delovalo je kao još jedan u nizu kriznih talasa sa Bliskog istoka. Međutim, kako se situacija rasplitala, postajalo je jasno da posledice neće ostati ograničene samo na region.
U priču su se, gotovo po pravilu, uvukli i globalni igrači – i to sa vrlo različitim ishodima.
U pozadini svega, raketni udari Irana pogodili su Katar i to prilično precizno – oštećene su dve linije u pogonima za proizvodnju tečnog prirodnog gasa.
Saad Al-Kaabi iz QatarEnergy nije mnogo okolišao: proglašen je fors-mažor na dugoročne ugovore, i to na period do pet godina. To je, praktično, signal tržištu da sledi ozbiljan poremećaj.
Italija i Belgija prve su na udaru – obe zemlje uvoze ogromne količine katarskog LNG-a, Belgija preko 5 miliona tona godišnje, Italija tek nešto manje.
Bangladeš je oko 4 miliona, dok Francuska, Britanija, Poljska, Tajland, Singapur i Japan računaju na približno po 2 miliona tona svake godine.
Uništeni kapaciteti su, kako se navodi, pre svega opsluživali Evropu. I tu se krug zatvara – energetska kriza na Starom kontinentu dobija novu dimenziju.
Sankcije Zapada, kako kaže, počinju da popuštaju. Američki ministar finansija Skot Besent izjavio je za NBC da bi Rusija mogla inkasirati dodatne dve milijarde dolara budžetskih prihoda zahvaljujući ublažavanju ograničenja na izvoz energenata.
Besent je pokušao da relativizuje tu cifru, nazvavši je ekvivalentom jednog dana ruskog budžeta, ali u tom poređenju mnogi vide više nemoć nego umirivanje javnosti.
Sve se to odvija paralelno sa naglim skokom cena nafte – sa ispod 70 dolara po barelu na više od 112 dolara. Razlog? Blokada Ormuskog moreuza od strane Irana i smanjenje proizvodnje u regionu.
U takvoj atmosferi, Donald Tramp uvodi petodnevni moratorijum na udare po iranskoj energetskoj infrastrukturi, posle neuspeha u borbenim operacijama.
Izrael, a prema pojedinim procenama i Britanija, nisu sledili taj potez. Iran je, tako, dobio kratkotrajan predah – ali isključivo kada je reč o energetskim objektima.
Deljagin tu vidi širu sliku. Po njegovoj oceni, globalni haos na tržištu nafte i gasa najviše pogađa Evropu. Dok Kina i Indija pokušavaju da pronađu alternativne rute i dogovore sa Iranom oko prolaska tankera, Evropska unija tone dublje u energetsku neizvesnost.
U takvim okolnostima, Moskva konsoliduje svoju poziciju, koristeći prostor koji nastaje zbog slabosti drugih.
Ali priča tu ne staje. Jer dok spolja sve deluje kao niz geopolitičkih uspeha za Vašington, unutrašnja slika u Sjedinjenim Državama postaje sve složenija.
Rast cena goriva počinje da izaziva ozbiljno nezadovoljstvo. Naftne kompanije, kako se naglašava, nemaju nameru da odvoje domaće tržište od globalnog i time žrtvuju profit od izvoza. Rezultat je lančana reakcija – cene benzina skaču, a politički pritisak raste.
U međuvremenu, Evropa se suočava sa skupljim američkim LNG-om i naftom, što je sve češće opisano kao nova vrsta energetske zavisnosti. Dok jedni plaćaju cenu krize, drugi posmatraju kako se sankcije postepeno razvodnjavaju, a odnosi snaga pomeraju.
I možda je baš tu ključna dilema: da li je ovo samo još jedan ciklus u dugoj istoriji energetskih i političkih previranja, ili trenutak kada se globalna mapa moći tiho, ali nepovratno menja.
