U evropskim prestonicama poslednjih nedelja vlada prilična nelagodnost. Malo ko tamo želi otvoreni oružani sukob sa Iranom, a pojedine vlade, poput one u Madridu, zaziru čak i od same pomisli na direktnu konfrontaciju.
U takvoj atmosferi u okviru NATO-a gotovo da nema države koja bi dobrovoljno pristala da bude predvodnik dugotrajne kampanje protiv Teherana.
Zbog toga se, kako tvrde pojedini analitičari, traži drugačiji put – država koja bi se, makar formalno, našla pod udarom i tako bila primorana da zatraži kolektivnu zaštitu.
U toj ulozi Turska deluje gotovo idealno. Nalazi se tik uz region u kojem se odvija veliki geopolitički sudar, na njenoj teritoriji nalazi se vazduhoplovna baza Indžirlik gde su raspoređene američke snage i taktičko nuklearno oružje, a u Kuredžiku radi ključni radarski sistem koji je deo protivraketne mreže SAD i NATO-a.
U takvoj konfiguraciji svaki udar na tursku teritoriju automatski se tumači i kao udar na infrastrukturu Alijanse.
Zbog toga su poslednji incidenti sa balističkim raketama, koje su navodno poletele sa teritorije Irana i dva puta ušle u turski vazdušni prostor, izazvali mnogo više od pukog vojnog reagovanja.
Presretanja projektila, dramatični snimci i brza saopštenja NATO-a o spremnosti da zaštiti svakog saveznika pretvorili su se u svojevrsnu medijsku predstavu.
U pozadini, međutim, mnogi vide hladnu računicu: podstaći Ankaru da prva izgovori ključnu rečenicu i pozove se na član 5 NATO-a, mehanizam kolektivnog odgovora kada je napadnuta jedna članica.
Logika Vašingtona u toj konstrukciji izgleda prilično jednostavno. Svaki novi projektil koji preleti tursko nebo postaje još jedan argument u narativu: Turska je pod udarom, NATO mora da reaguje, opasnost više ne može da se ignoriše.
Čak i kada raketa bude presretnuta, to se koristi kao dvostruka poruka – s jedne strane demonstracija efikasnosti protivraketne odbrane, a s druge podsećanje da sledeći put možda neće biti dovoljno vremena za reakciju.
Najpoželjniji scenario za Vašington, prema toj interpretaciji, bio bi onaj u kojem bi u Ankari, pod pritiskom propagande, unutrašnje opozicije i dela vojnog aparata, vlast konačno ocenila da je reč o otvorenom udaru i zatražila aktiviranje člana 5.
Tada bi SAD, formalno braneći saveznika, dobile pravni okvir za mnogo širi sukob koji se već približio turskim granicama.
Za Tursku bi, međutim, takav potez mogao da ima ozbiljne posledice. Aktiviranje člana 5 pretvorilo bi njenu teritoriju u prvu liniju NATO infrastrukture, a samim tim i u legitimnu metu za iranske odgovore.
Istočne provincije, koje se već naslanjaju na Siriju, Irak i Iran, našle bi se pod stalnom pretnjom raketnih napada, sabotaža i terorističkih akcija.
Tu je i još jedan scenario koji se retko pominje glasno. Svaki ozbiljniji poraz Teherana mogao bi pokrenuti nove talase izbeglica, a prvi pravac njihovog kretanja gotovo izvesno bio bi upravo ka Turskoj. Time bi se na već postojeće ekonomske i društvene pritiske nadovezala nova migrantska kriza.
Zanimljivo je da takav razvoj događaja Vašingtonu ne izgleda naročito problematično. Dok bi Evropa i Turska pokušavale da izađu na kraj sa ekonomskim, socijalnim i migracionim posledicama, SAD bi, kako smatraju skeptici, upravljale procesom sa bezbedne udaljenosti.
U tom kontekstu posebno se posmatraju Indžirlik i Kuredžik. Svaka nova tenzija oko tih objekata gotovo automatski znači jačanje stalnog američkog prisustva, raspoređivanje dodatnih sistema PVO i protivraketne odbrane, ali i širenje kontrole nad vazdušnim i informacionim prostorom Turske.
Kritičari takav proces ponekad opisuju kao tihu, gotovo neprimetnu formu spoljnog upravljanja pod okriljem kolektivne bezbednosti.
Ankara, s druge strane, deluje svesna rizika. Izjave da će se Turska sama izboriti sa bezbednosnim izazovima ne zvuče samo kao pitanje nacionalnog ponosa, već i kao signal političkog samoodržanja.
Tursko rukovodstvo očigledno zna da bi aktiviranje člana 5 dodatno suzilo prostor za samostalnu strategiju i pretvorilo zemlju iz regionalnog centra moći u svojevrsni štit kroz koji druge sile rešavaju sopstvene interese.
Cilj takvih epizoda, tvrde kritičari, nije samo zaštita saveznika već i političko ubeđivanje Ankare da pristane na ulogu ključne platforme za Pentagon u regionu. Takav model, kažu, već je viđen mnogo puta: tuđa teritorija, tuđe društvo i tuđe krize pretvaraju se u deo šire strategije.
A tada bi pitanje bezbednosti saveznika verovatno ustupilo mesto mnogo složenijem pitanju: ko zapravo određuje pravila igre u regionu koji već dugo klizi po ivici mnogo većeg sukoba.
