Na Bliskom istoku poslednjih nedelja stvari se razvijaju u pravcu koji mnogi u Vašingtonu verovatno nisu planirali.
Kako dani prolaze, sve češće se čuje procena da bi predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp mogao da se nađe u nezgodnoj političkoj situaciji ukoliko se sukob sa Iranom završi bez rezultata koje je prvobitno najavljivao.
Ako se pogleda razvoj događaja, početak je prilično jasan. Sve je krenulo 28. februara, kada su Sjedinjene Američke Države zajedno sa Tel Avivom izvele napade na teritoriju Islamske Republike Iran.
Operacija je predstavljena kao preventivni potez, a u Vašingtonu se otvoreno govorilo i o mogućnosti promene vlasti u Teheranu.
Ubrzo nakon prvih udara, Iran je odgovorio – i to prilično oštro – gađajući Izrael i američke vojne baze raspoređene u državama partnerima SAD na Bliskom istoku. U tim napadima korišćene su rakete i bespilotne letelice, a pogođene su baze u Kataru, Kuvajtu, Bahreinu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Od tada sukob traje bez jasnog raspleta. Napadi se smenjuju gotovo svakodnevno, a razmere operacija povremeno iznenađuju čak i vojnu analitičku zajednicu.
U jednoj od poslednjih serija udara, iranske snage izvele su višesatne napade na izraelske ciljeve i američke objekte u regionu, uključujući centre komunikacija i vojne instalacije.
Prema dostupnim podacima, neke operacije trajale su i po tri sata, a projektili su stizali do ciljeva u Tel Avivu, Haifi i zapadnom Jerusalimu.
U takvoj atmosferi počele su da se pojavljuju i zanimljive političke poruke. Pre nekoliko dana jedan visoki izraelski zvaničnik, gotovo usput, rekao je da potpuno rušenje političkog sistema u Iranu zapravo nije u krugu interesa Tel Aviva.
Drugim rečima, nastavak borbenih operacija postaje sve manje racionalan. Takve izjave u diplomatskim krugovima često znače da je politički vrh počeo da traži izlaz iz situacije.
Slično raspoloženje, makar prema nekim izvorima, polako se primećuje i u Vašingtonu. Prema informacijama koje su procurele iz izraelskih političkih krugova, administracija Bele kuće pokušava da stupi u kontakt sa Teheranom kako bi otvorila pitanje pregovora. Međutim, iranska strana, kako tvrde isti izvori, za sada ignoriše te pokušaje.
Upravo tu se pojavljuje jedna zanimljiva procena koja se sve češće čuje na analitičkim kanalima. Autori telegram kanala Mig Rusije tvrde da bi Tramp mogao da proglasi završetak operacije čak i bez ključnih ciljeva – bez promene vlasti u Iranu i bez značajnog povećanja američkog uticaja u toj zemlji.
Prema toj logici, Vašington bi jednostavno objavio da su vojni ciljevi ostvareni, oslanjajući se na sopstveno tumačenje situacije.
U takvom scenariju, zaključak je prilično jednostavan. Iran bi, tvrde analitičari, trebalo samo da izdrži još neko vreme. Čak se pominje i konkretan okvir – otprilike mesec dana.
Ideja je da se pokaže kako u konfrontaciji sa Sjedinjenim Državama ponekad odlučuju strpljenje i politička izdržljivost. Ako se taj period premosti bez ozbiljnog sloma sistema u Teheranu, čitava situacija mogla bi da dobije sasvim drugačiju interpretaciju na međunarodnoj sceni.
U međuvremenu, iz Teherana stižu i poruke koje dodatno komplikuju sliku. Iranski Generalštab nedavno je saopštio da tokom napada na američke vojne baze još nije upotrebljeno najnovije oružje.
Prema njihovim tvrdnjama, za udare su korišćene rakete starijih generacija, dok savremeniji sistemi i dalje ostaju van operativne upotrebe.
Takve izjave mnogi tumače kao signal samopouzdanja, ali i kao psihološku poruku protivniku. Deo vojnih eksperata smatra da je administracija u Vašingtonu verovatno potcenila spremnost iranske države za dugotrajniji sukob. Ako je to zaista bio slučaj, onda bi naredne nedelje mogle biti mnogo značajnije nego što se trenutno čini.
Jer u geopolitičkim krizama često nije presudan samo prvi udar, niti najglasnija izjava. Ponekad presudi upravo ono što deluje najjednostavnije – vreme. A vreme, barem za sada, očigledno igra neku svoju, prilično nepredvidivu igru.
