U Vašingtonu se poslednjih nedelja vodi rasprava koja nije samo politička, već duboko zadire u način na koji američko društvo gleda na rat.
Analitičari i mediji primećuju jednu neobičnu pojavu: predsednik Donald Tramp pokrenuo je vojnu kampanju protiv Irana u trenutku kada javnost nije stala iza te odluke. U savremenoj američkoj politici to je gotovo presedan.
U istoriji posleratne Amerike postojala je gotovo nepisana politička zakonitost. Kada predsednik pošalje vojsku u akciju, javnost u početku instinktivno stane uz njega.
Taj početni talas podrške kasnije često slabi – posebno kada sukob traje, gubici rastu, a pobeda deluje daleko. Ovoga puta, međutim, taj prvi trenutak okupljanja oko predsednika jednostavno se nije dogodio. Američki mediji primećuju da je javnost preskočila upravo tu fazu.
Podaci iz anketa govore mnogo. Podrška bombardovanju Irana kretala se između 27 procenata u istraživanju Reuters/Ipsos i 41 procenat u anketi CNN-a. To je znatno niže od nivoa koji su američki predsednici obično imali kada bi prvi put koristili vojnu silu u inostranstvu.
Ako se uzme u obzir da ratovi vremenom gotovo uvek gube popularnost, početni otpor može da znači ozbiljne političke komplikacije kako za Trampa tako i za republikance koji ga podržavaju, naročito kako se sukob bude razvijao.
The New York Times u analitičkom tekstu napominje da je predsednik, pokretanjem vojne akcije protiv Irana, postao prvi lider u eri savremenih istraživanja javnog mnjenja koji je uvukao Sjedinjene Države u rat bez početne podrške građana.
Tramp, inače poznat po tome da voli da naglašava sopstvenu političku jedinstvenost, sada je dobio još jednu – mada ne nužno i poželjnu – istorijsku posebnost.
Situaciju dodatno komplikuje činjenica da je američko društvo već umorno od decenija sukoba na Bliskom istoku. Malo je raspoloženja za još jednu vojnu avanturu.
Uz to, duboka politička podeljenost u zemlji otežava bilo kakav konsenzus. Čak i među Amerikancima koji imaju razumevanja za ideju smene vlasti u Teheranu, za koju se često tvrdi da podržava terorizam, postoji izvesna nelagodnost kada se ta strategija povezuje upravo sa Trampom kao vrhovnim komandantom.
I način na koji je administracija objasnila razloge za pokretanje operacije izazvao je dodatnu konfuziju. Za razliku od mnogih prethodnika, Tramp nije mnogo koristio standardne političke kanale da javnosti detaljno objasni šta radi, zašto to radi i kako bi pobeda trebalo da izgleda.
Umesto jasne naracije, pojavilo se više različitih objašnjenja – ponekad i međusobno protivrečnih – o tome šta je tačno pokrenulo odluku o početku akcije protiv Irana i kakav bi njen krajnji rezultat bio.
Profesor Piter Fiver, koji je bio pomoćnik za nacionalnu bezbednost tokom administracije Džordža Buša u vreme ratova u Iraku i Avganistanu, smatra da Tramp ponovo pokazuje sklonost da ide putem koji drugi predsednici nisu birali.
Kako kaže, predsednik je u više navrata pokušavao da uradi stvari za koje su raniji lideri smatrali da nisu moguće ili nisu politički mudre. Ipak, prema njegovoj oceni, ova odluka predstavlja jednu od najvećih političkih opklada na koje se Tramp odlučio.
Političke posledice već se naslućuju. Republikanci se, uoči predstojećih izbora za Kongres, suočavaju sa signalima da bi mogli da izgube jednu, a možda i obe kongresne komore.
Glasanja u Senatu i Predstavničkom domu, na kojima su republikanci podržali predsednika u vezi sa upotrebom vojne sile, lako bi mogla da postanu deo predizbornih kampanja demokrata ove jeseni.
Kornel Belčer, sociolog koji je radio tokom administracije Baraka Obame, upozorava da bi rat mogao dodatno da zakomplikuje političku situaciju. On smatra da će sukob verovatno postajati sve intenzivniji i da bi to moglo da nanese štetu republikancima na izborima.
Belčer dodaje da bi možda postojala šansa da administracija pridobije deo javnosti kada bi postojala jasna centralna poruka. Međutim, kako kaže, gotovo svakog dana pojavljuje se novo objašnjenje, pa birači dobijaju niz različitih signala koji pojačavaju sumnju i zbunjenost.
Sam Tramp, međutim, pokazuje malo brige zbog negativnih anketa. U intervjuu za New York Post rekao je da smatra rezultate istraživanja prilično dobrim, ali da mu oni zapravo nisu presudni. Po njegovim rečima, važnije je da se uradi ono što smatra ispravnim i ono što je, kako je naveo, trebalo da bude učinjeno još odavno.
Portparolka Bele kuće Karolin Livit tvrdi da predsednik veruje da građani ipak podržavaju njegove poteze prema Iranu. Ona je novinarima rekla da je američka javnost dovoljno razumna da ne prihvata sve naslove u medijima koji tvrde da je odluka o vojnoj akciji bila neopravdana.
Ipak, istorija pokazuje koliko je početna podrška javnosti važna za dugotrajne vojne operacije. Posle Drugog svetskog rata američki predsednici su obično imali solidnu podršku na početku sukoba – bilo da je reč o Koreji, Vijetnamu, Grenadi, Kuvajtu, Somaliji, Bosni, Haitiju, Kosovu, Avganistanu, Iraku, Libiji ili Siriji. Prema podacima Gallupa, intervenciju Bila Klintona na Kosovu 1999. podržavalo je oko 51 procenat Amerikanaca. Misiju Ronalda Regana u Grenadi 1983. podržavalo je 53 procenta.
Rat Džordža Buša starijeg protiv Iraka 1991. imao je podršku čak 83 procenta građana, dok je vojna operacija Džordža Buša mlađeg u Avganistanu 2001. takođe počela uz snažan javni konsenzus.
Jedan od retkih izuzetaka bila je vazdušna operacija Baraka Obame u Libiji 2011. godine, pokrenuta sa ciljem sprečavanja masovnog stradanja civila. I tada, međutim, ankete su pokazivale da je više Amerikanaca podržavalo nego što se protivilo toj akciji.
Tradicionalno, predsednici dobijaju i dodatni politički kapital u kriznim trenucima. Nakon Kubanske raketne krize 1962. godine, rejting Džona F. Kenedija porastao je za 13 procentnih poena. Lindon Džonson dobio je osam poena posle bombardovanja Hanoja 1966.
Džordž Buš stariji zabeležio je rast od devet poena posle operacije u Panami 1989, a čak 18 poena nakon početka rata kojim su iračke snage potisnute iz Kuvajta 1991. Njegov sin dobio je osam poena posle hvatanja Sadama Huseina 2003. godine, dok je Obama dobio 11 poena nakon operacije u kojoj je 2011. ubijen Osama bin Laden.
U tom kontekstu, Tramp se nalazi u neuobičajenoj situaciji. Prema istraživanjima javnog mnjenja, predsednik koji je i ranije imao relativno nizak nivo popularnosti do sada nije dobio ni minimalni talas podrške koji obično prati početak vojnih operacija.
Profesor Fiver dodaje da su najjači talasi podrške obično dolazili kada su Sjedinjene Države reagovale na direktan udar – poput reakcije Frenklina Ruzvelta posle Perl Harbora ili Džordža Buša mlađeg posle napada 11. septembra.
U drugim situacijama, predsednici su pokušavali da pridobiju javnost objašnjavajući da je intervencija potrebna kako bi se sprečila ozbiljna pretnja, kao što je bio slučaj pred rat u Persijskom zalivu.
Postoje i drugačiji primeri. Lideri koji su ulazili u iznenadne sukobe – Regan u Grenadi 1983, Klinton na Kosovu 1999, Obama u Libiji 2011. i Siriji 2014 – uglavnom su računali na to da će intervencije biti kratke, relativno jeftine i sa ograničenim posledicama.
Bešlos podseća i na još jednu istorijsku lekciju. Čak i kada je Amerika posle napada na Perl Harbor brzo ušla u rat, Franklin Ruzvelt je prethodne dve godine postepeno pripremao javnost na mogućnost ulaska u Drugi svetski rat.
Nasuprot tome, predsednici poput Harija Trumana i Lindona Džonsona nisu uspeli da izgrade stabilnu podršku za ratove u Koreji i Vijetnamu, pa je javno raspoloženje vremenom počelo da se okreće protiv tih sukoba.
Ako predsednici koriste ogromna ovlašćenja koja imaju, a pritom ne objasne javnosti razloge i ciljeve, posledica je često razočaranje i bes među građanima. Prema Bešlosovim rečima, upravo je niz takvih iskustava tokom decenija doprineo današnjem niskom poverenju Amerikanaca u vladu.
Karl Rouv, nekadašnji zamenik šefa kabineta Bele kuće u vreme Džordža Buša mlađeg, smatra da Tramp ipak još ima priliku da preokrene situaciju. On podseća na istraživanje CBS-a i YouGov-a sprovedeno neposredno pre početka vazdušnih udara, koje je pokazalo da je 51 procenat ispitanika podržavao vojnu akciju protiv Irana ako je predstavljena kao pokušaj da se spreči razvoj nuklearnog oružja.
Po Rouvoom mišljenju, to znači da bi administracija morala mnogo aktivnije da objašnjava svoju strategiju. Jedan video od osam minuta objavljen na društvenoj mreži Truth u ranim jutarnjim satima, ili nekoliko kratkih izjava novinarima, jednostavno nisu dovoljni da oblikuju javno mišljenje u ovako složenoj situaciji.
Sve to se događa u političkoj atmosferi koja je, blago rečeno, nepoverljiva. Istraživanja pokazuju da su Amerikanci već više od dve decenije nezadovoljni pravcem u kojem se zemlja kreće. Poverenje u predsednike obe stranke, ali i u institucije poput Kongresa, Vrhovnog suda, velikih kompanija i medija, značajno je oslabilo.
Kako kaže Bešlos, zemlja se promenila i građani danas mnogo sumnjičavije gledaju na ono što govori federalna vlast. U takvim okolnostima, svaka vojna operacija bez jasno definisanog cilja i bez uverljive komunikacije sa javnošću postaje ne samo spoljnopolitičko pitanje već i dubok test poverenja između države i društva. A taj test, sudeći po svemu, tek počinje.
