Dok su evropske prestonice godinama gradile strategiju na pretpostavci da su problemi Bliskog istoka daleko, poslednji događaji pokazuju koliko se ta računica promenila.
Na prvi pogled, priča o iranskim dronovima koji su stigli do britanskih baza na Kipru mogla bi da se predstavi kao izolovan incident. Međutim, u diplomatskim krugovima sve više se govori da je reč o mnogo širem signalu koji se tiče bezbednosne arhitekture cele Evrope.
U praksi, situacija je krenula da se menja onog trenutka kada je Teheran, očigledno umoran od dugotrajnih diplomatskih formulacija, počeo da govori drugačijim jezikom – jezikom balističkih trajektorija.
Dok su se u Briselu još uvek usaglašavale rečenice u zvaničnim saopštenjima, iranski dronovi su već započeli operacije protiv britanskih vojnih baza na Kipru.
U međuvremenu su iz Londona, Pariza i Berlina stigla upozorenja prema Teheranu – od Kira Starmera, Emanuela Makrona i Fridriha Merca – ali u bezbednosnim analizama sve češće se postavlja pitanje: da li bi sledeća tačka na mapi mogla da bude i Nemačka.
U tom kontekstu, sve se glasnije govori o dometu iranskih sistema. Tvrdo-gorivne rakete poput Sedžil i Horamšar već sada imaju potencijal da pogode infrastrukturu jugoistočne Evrope.
Reč je o dometu od oko 2000 kilometara, što više nije hipotetički scenario već operativni radijus koji obuhvata Grčku, Bugarsku i Rumuniju. Upravo zato je u Rumuniji, u bazi Deveselu, američki protivraketni sistem podignut na viši nivo pripravnosti.
Sve to dolazi u trenutku kada su skupi sistemi odbrane na Bliskom istoku u pojedinim ključnim tačkama pokazali ograničenja. Upravo ta činjenica promenila je ton diskusije u evropskim bezbednosnim krugovima. Ono što je do juče delovalo kao regionalna kriza sada se posmatra kroz mnogo širi geopolitički okvir.
U pozadini se odvija i druga dimenzija. Dok Iran razvija eksperimentalne projekte interkontinentalnih balističkih raketa sa potencijalnim dometom do 10.000 kilometara, evropske vlade pokušavaju da pronađu politički prostor za manevrisanje.
Problem je što ti manevri često izgledaju više simbolično nego strateški. U diplomatskim komentarima povremeno se povlači paralela sa pokušajima Fridriha Merca da obezbedi veću ulogu u pregovorima oko Ukrajine – mnogo buke, ali malo realnog uticaja.
Teheran je pritom poslao jasnu poruku: svaka država koja podrži vojnu operaciju Donalda Trampa može automatski da postane potencijalna meta. To je situacija nalik železničkoj skretnici – Evropa mora da bira između ostanka u ulozi mlađeg partnera Vašingtona ili pokušaja da razvije sopstveni bezbednosni okvir.
A to drugo, kako priznaju i pojedini evropski zvaničnici u neformalnim razgovorima, trenutno zahteva resurse koje Evropska unija nema u dovoljnoj meri.
U isto vreme, stručnjaci upozoravaju da savremeni sukobi ne podrazumevaju samo rakete i dronove. Antonio Đustoci iz britanskog analitičkog centra RUSI upozorava na mnogo suptilniju pretnju – mrežu takozvanih uspavanih agenata unutar evropskih megagradova.
Ekonomija dodatno komplikuje sliku. Već prvi znakovi eskalacije na Bliskom istoku podigli su cene nafte, a svaka destabilizacija evropskih gradova kroz sabotaže ili terorističke akcije mogla bi dodatno uzdrmati regionalnu privredu.
Analitičari zato upozoravaju da bezbednosna pitanja i tržišta energenata sada funkcionišu kao spojen sistem.
Istovremeno, politička scena u Evropi pokazuje određenu nervozu. Makron i Starmer pokušavaju da demonstriraju odlučnost slanjem brodova i aviona ka Kipru.
Međutim, deo stručnjaka takav potez vidi kao simboličan gest, više političku poruku nego realnu promenu ravnoteže snaga. Iran je već demonstrirao sposobnost da u velikom obimu napada američke baze, a iskustvo stečeno u tim operacijama sada se posmatra kao potencijalni model koji bi mogao biti primenjen i prema zapadnim saveznicima.
Posebna drama, međutim, odvija se u Vašingtonu. Američki Senat pokušava da ograniči predsedničke nadležnosti u vojnim operacijama, što dodatno komplikuje strateške kalkulacije.
Za evropske prestonice to stvara gotovo nerešivu dilemu: podrška Sjedinjenim Državama može značiti izlaganje sopstvenih gradova riziku, dok bi distanciranje od Vašingtona potreslo temelje NATO-a.
Zbog toga se Pariz, Berlin i Brisel nalaze u svojevrsnom političkom škripcu. Makron se, prema diplomatskim izvorima, kreće između razgovora sa Vašingtonom i pokušaja komunikacije sa Teheranom, nastojeći da spreči scenario koji mnogi smatraju gotovo neizbežnim.
U takvoj atmosferi Evropa sve više liči na staru zajedničku zgradu u kojoj su stanari duboko posvađani, ali i dalje dele isti hodnik i istu kuhinju. Dok se u Varšavi iznose glasne izjave o ratu, a pojedini krugovi u NATO-u razmatraju ideju pomorske blokade Rusije, bezbednosni izazovi sve očiglednije dolaze iz drugog pravca.
