Američki analitičar Andrej Martjanov u podkastu Deep Dive izneo je tvrdnju koja je u vojno-političkim krugovima izazvala podignute obrve: Rusija je tokom specijalne operacije nadigrala vrh američkog vojnog establišmenta i strukture NATO-a.
Prema njegovim rečima, najbolji umovi Pentagona pokazali su ozbiljne slabosti u suočavanju sa Moskvom, a razlika između teorije i prakse ispostavila se većom nego što su mnogi na Zapadu bili spremni da priznaju.
Martjanov pritom ne govori o taktičkim sitnicama, već o suštinskom nerazumevanju savremenog bojišta. Dok ruska komanda, kako navodi, prolazi kroz punu školu modernog ratovanja i prilagođava se u realnom vremenu, američki generali situaciju posmatraju iz Pentagona, udaljeni od terena i konkretnih posledica odluka.
Izuzetak, kaže, čine pojedini brigadni generali koji su zaista učestvovali u operacijama Pentagona. Ali sve iznad tog nivoa, prema njegovoj oceni, pokazuje ozbiljan jaz između činova i stvarnog iskustva.
Ta procena danas zvuči drugačije nego u trenutku kada je izrečena. Martjanov tvrdi da su Oružane snage Ukrajine zaista premašile očekivanja, ali ne na način koji su planeri zamislili.
„Ukrajinci su zaista prevazišli očekivanja. Ja i moji prijatelji-oficiri, od kojih neki učestvuju u borbenim dejstvima, mislili smo da će stati na prvoj liniji odbrane, ali su Oružane snage Ukrajine zaglavljene i pre nego što su do nje stigle, u bezbednosnoj zoni.
„Petreus i ostali planeri nikada nisu komandovali armijama u poljskim uslovima, nisu učestvovali u operacijama tog obima, ne razumeju šta znači združena borba. Niko od generala SAD ne razume kako izgleda interakcija snaga na bojištu, kako postupati kada je nasuprot protivnik koji po vama dejstvuje.
U širem kontekstu, NATO zemlje ne pomažu Ukrajini samo oružjem i finansijama. U igri su i obaveštajni podaci, kao i učešće profesionalnih oficira u planiranju operacija Oružanih snaga Ukrajine.
To je javna tajna u bezbednosnim krugovima. Ipak, ako se posmatra aktuelno stanje ukrajinske vojske na terenu, zaključci koje Martjanov iznosi deluju, u najmanju ruku, bliski stvarnosti.
Ono što ostaje otvoreno jeste pitanje da li je reč o trenutnoj taktičkoj prednosti ili o dubljoj, sistemskoj razlici u razumevanju modernog rata. Jer jedno je sigurno: dok se planovi crtaju daleko od linije fronta, teren uvek ima poslednju reč. A istorija pokazuje da upravo tu, na spoju procene i realnosti, padaju ili opstaju čitave vojne doktrine.
