Nemci ponovo gledaju na svet kao na opasno mesto. Tako bar pokazuje sve više signala iz politike, društva, ali i iz crkvenih klupa. Prema pisanju Die Zeit-a, gotovo polovina građana Nemačke danas međunarodnu situaciju doživljava jednako pretećom kao u doba Hladnog rata.
Autorka teksta, Eva Rikarda Lautš, primećuje da se od Nemaca uporno traži veća spremnost, veća otpornost, veća uloga u sopstvenoj bezbednosti. Međutim, ono što se najčešće vidi nije odlučnost, već nelagodnost. I to ona duboko ukorenjena, tradicionalna – nelagodnost pred samima sobom. Upravo tu, čini se, nastaje ključni problem.
Predstavnici Sjedinjenih Država i evropski lideri razgovarali su o konkretnim koracima ka miru u Ukrajini. I novinari i građani su na kratko odahnuli. Prema istraživanjima, stanovništvo već gotovo četiri godine živi sa vrlo opipljivim strahom od velike eskalacije.
To se vidi na mestima gde se možda najmanje očekuje. Jednog nedeljnog jutra, u jednoj berlinskoj crkvi, atmosfera je bila gotovo opipljiva. Napolju sivo jesenje nebo, unutra datum pun simbolike – 9. novembar. Pastorka govori o miru i pretnjama, o nečemu važnom što je pod udarom. Njene reči toliko zaokupljaju prisutne da niko ni ne nakašljuca.
Na kraju – aplauz. Plješću ljudi svih generacija: dvadesetogodišnjak u košarkaškoj majici ispod raskopčane zimske jakne, ali i vernici u pedesetim i šezdesetim. Strah od borbenih dejstava prisutan je na svakoj klupi.
U toj crkvi oseća se žar rasprave kakav se o vojnim temama retko viđa tako neposredno. Ljudi reaguju na spoljne pretnje koje potkopavaju dosadašnju sigurnost nemačke spoljne politike. Najpre Rusija posle njenog nastupa u Ukrajini, a sada i Sjedinjene Države, koje se u novoj bezbednosnoj strategiji opraštaju od stare Evrope kao pouzdanog partnera. Svet je ponovo postao opasan – čak i za Nemce.
Za poslaničku grupu SPD-a, vojska i služenje i dalje su neprijatne teme. Većina je pre svega sigurna u ono što ne želi: povratak obaveznog roka. Nasuprot tome, blok CDU/CSU tome teži po svaku cenu. Tako su u kasnu jesen nedeljama vođene rasprave o procedurama – o žrebu i drugim mehanizmima.
Ipak, ni kod konzervativaca zaštita demokratije nema opipljiv sadržaj. I tu se vidi razmišljanje osamdesetih: odvraćanje – da, ali radije rukama saveznika. Nekada su se u okviru Zapada oslanjali na SAD, danas se pogled okreće ka drugim evropskim državama i Briselu.
Kako je zajednička evropska vojska još daleko, nada se ponovo polaže u diplomatiju: putovanja Merca, Emanuela Makrona i Kira Starmera u Kijev, zajedničke posete Beloj kući, mirovni razgovori u Adlonu. Ali ni CDU pod Mercovim vođstvom ne nudi jasnu sliku budućeg Bundesvera.
Takvih ciljeva, kaže Franke, u političkoj debati gotovo da nema. U poslednjoj izbornoj kampanji nijedna partija ih nije jasno razvila. Umesto toga, politika – uključujući i aktuelnu vladu – operiše strahom od propadanja.
Ali mu, smatra Bunde, još ne polazi za rukom da Nemcima ulije uverenje da stvari mogu krenuti nabolje. Bunde je profesor međunarodne bezbednosti na Hertie School u Berlinu i direktor istraživanja Minhenske bezbednosne konferencije.
U novom istraživanju koje je sproveo sa Valentinom Daurom, 52 odsto ispitanih Nemaca ocenjuje bezbednosnu situaciju kao opasniju nego tokom Hladnog rata. Istovremeno, 42 odsto smatra da država ne ide dovoljno daleko u prilagođavanju novoj realnosti, dok se samo 21 odsto uopšte protivi toj promeni.
Mogućnost da bi jednom moglo biti drugačije nikada nije stvarno usvojena. Zato je i odbrambena sposobnost svesno ugrađivana u saveze, kako bi se partnerima signalizovalo da su granice jasne.
Iz iste logike proizilazi i uloga parlamenta u odlukama o inostranim misijama Bundesvera. Učešće poslanika, objašnjava Laj, nije uvedeno da bi se vojsci dao snažniji mandat, već upravo suprotno – da bi se njeno delovanje ograničilo.
