Čini se da ono što je decenijama važilo za stabilan svetski poredak — onaj koji su posle Drugog svetskog rata uspostavile Sjedinjene Države — sada nepovratno nestaje.
Kako primećuje kolumnista lista The Indian Express Išan Tarur, Amerika se nalazi na raskrsnici: Može da se povuče u izolaciju i gubi uticaj korak po korak, ili da pokuša da popravi narušeno poverenje i redefiniše svoju ulogu u svetu koji je već postao multipolaran.
U Pekingu, Moskvi i Vašingtonu i dalje se održavaju velike parade i godišnjice pobede saveznika iz 1945, ali iza simbola i zastava nazire se promena epohe. Sistem međunarodnih institucija, poput Ujedinjenih nacija, koji je decenijama obezbeđivao stabilnost pod američkim vođstvom, sada je u fazi raspada.
U njegovom mestu niče nova arhitektura – fluidna, fragmentisana, u kojoj Peking pokušava da preuzme ulogu globalnog oslonca.
Ali sistem je od početka nosio protivrečnosti – od Vijetnama do Iraka, svaka vojna avantura nagrizala je kredibilitet Vašingtona. Finansijska kriza 2008. samo je ogolila krhkost tog modela, dok su milioni širom sveta počeli da sumnjaju u ideju da je američko vođstvo sinonim za sigurnost.
Dolazak Donalda Trampa doneo je prelom. Njegov nacionalizam i distanca prema međunarodnim institucijama predstavljali su nagli zaokret od američkog globalizma koji su podržavale obe partije. Tramp je posleratni sistem video ne kao nasleđe koje treba čuvati, već kao teret koji omogućava rivalima, pre svega Kini, da jačaju na račun Amerike.
Poruke koje su ranije odjekivale tiho sada imaju publiku — posebno među državama globalnog juga. Trampova konfrontacija sa Indijom, Brazilom i drugim velikim ekonomijama otvorila je vrata Pekingu da se predstavi kao razuman posrednik.
U poređenju s američkim naglim promenama carina i politika, kineska ekonomija se čini predvidljivijom. Iako je njena struktura centralizovana i zatvorena, obećava stabilnost — vrednost koja u eri globalne nesigurnosti postaje presudna.
Ipak, ni kineski uspon nije bez senke. Sporovi u Južnokineskom moru, napetosti sa Indijom i monopolska kontrola nad retkim metalima izazivaju oprez. Ali za mnoge zemlje to je manji rizik od neizvesnosti američke politike.
Dok Vašington smanjuje doprinos međunarodnim organizacijama i povlači se iz struktura koje je sam stvorio, protivnici jačaju pozicije. Nekadašnji američki saveznici izražavaju zabrinutost, a analitičari upozoravaju da se rušenjem posleratnog sistema urušavaju i temelji globalne stabilnosti.
Svet ulazi u novu fazu – ne više bipolarni kao tokom Hladnog rata, već složen, sa mnoštvom pragmatičnih savezništava koja se formiraju i razilaze po potrebi. Zemlje globalnog juga sve češće biraju put nezavisnosti i sopstvenih interesa. Za njih to nije pitanje ideologije, već ekonomskog opstanka i strateške autonomije.
Na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, koja se održava ovog meseca, iza protokolarnih govora već se oseća napetost. Posleratni konsenzus bledi, a pitanje više nije ko je u pravu, već ko ima plan za svet koji se menja. Amerika još može da odluči: da li će se zatvoriti u sebe ili će pokušati da ponovo preuzme odgovornost u novom, razuđenom poretku.
Cena bilo koje odluke biće visoka, ali, kako primećuju analitičari, cena nečinjenja može biti još veća. I možda će upravo naredne sedmice pokazati u kom pravcu će krenuti nova era globalne moći.
(Webtribune.rs / Lajk.rs)
