Vuk je simbol slobode i divljine, životinja kojoj se čovek teško može približiti. Ipak, Aleksandar Paljić iz Sevca u opštini Štrpce uspeo je da izgradi neobičan odnos sa vučicom koja je već tri godine deo njegovog života. Umesto straha i distance, između njih su vremenom nastali poverenje i privrženost.
Slučajni susret Aleksandra sa štenetom se pretvorio u druženje koje traje više od tri godine. Ističe da je u nekoliko navrata pokušao da vrati vučicu gde ju je pronašao, ali da mu se ona uvek vraćala.
„Bilo je to pre tri godine. Sa ocem sam krenuo da berem pečurke i primetili smo štene. Najpre smo ga gledali, ne znajući šta da radimo, a onda smo odlučili da ga povedemo kući, a kasnije da ga vratimo u prirodu. Ispostavilo se da je to mala vučica i, kako je kod nas odrastala, pripitomljavala se i navikavala na ljude“, rekao je Paljić za Kosovo onlajn.
Pokušaj povratka u šumu
Kako kaže, kada je napunila desetak meseci, pokušali su da je vrate u prirodu tamo gde su je pronašli, ali kada su je pustili ona nije htela da ode i stalno se vraćala njima.
„Biće kod nas sve dok to bude htela, jer uvek može da ode ako želi,“ objašnjava Aleksandar.
Pored vuka, ima i tri psa koja se dobro slažu i zajedno provode vreme.
Divlja priroda koju je nemoguće ukrotiti
Dodao je da je vrlo aktivna, ali da je, za razliku od pasa, neposlušna i ne može se naučiti onome čemu se pas lako nauči.
„Sa psima voli da se igra, ali je oni, s druge strane, naročito lovački psi koji poznaju vuka, izbegavaju. Iako je prihvatila ljude, vučica ipak nije kao pas i razlikuje se od njih“, rekao je Paljić.
Priča da brigu o vučici uglavnom vodi sam, a osim redovne ishrane, posebno mu je važno da što više vremena provodi u prirodi s obzirom da je divlja životinja.
„Oko nje nemam mnogo posla. Najviše vremena zajedno provodimo u šetnji. Kada je na povocu šetnje traju kraće, ali je duže puštam da boravi u prirodi, odakle i potiče. Hranim je isključivo kostima i to jedino prihvata za ishranu“, kazao je on.
Kako su komšije reagovale na neobičnog ljubimca
Aleksandar ističe da je vučica najbliži odnos ostvarila upravo sa njim, ali da su je i njegove komšije, nakon početnog straha, prihvatile i zavolele.
„Najviše je prihvatila mene, i sa mnom je potpuno opuštena. Puštam je svuda bez povoca, bez straha da će nešto uraditi, jer je potpuno pitoma. Svuda je vodim, u prirodu, na ulicu, i uvek se sama vrati. U početku, kada sam je našao, ljudi su uglavnom pričali šta će mi to. Ali sada, kada je porasla, ne gledaju to tako“ kaže Aleksandar i dodaje da komšije ne mogu da veruju koliko se promenila i pripitomila. Kaže da se često pusti pa sama šeta selom i ne izaziva nikakav strah, jer su ljudi navikli na nju.
Kosovo online
