Doručak koji mu je tog jutra spremila majka Nikosava ostao je netaknut na stolu. Oko devet časova selo Dušević kod Kline odjeknulo je od rafalne paljbe. Kiša metaka sručila se na kuće, a sedamnaestogodišnji Oliver Zajić, među prijateljima poznat kao Giša, istrčao je da odbrani svoju porodicu. Jedan metak pogodio ga je pravo u srce.
Oliver je ubijen 21. juna 1998. godine tokom napada na selo Dušević na Kosovu i Metohiji. Imao je svega 17 godina. Nije bio vojnik niti je tražio sukob – pokušavao je da zaštiti majku Nikosavu, brata Zlatka i sestre Oliveru i Maricu, sa kojima je živeo u selu koje je tih meseci bilo gotovo svakodnevno izloženo napadima.
Dušević je bio malo srpsko selo okruženo albanskim stanovništvom. Napetost i strah bili su deo svakodnevice, a meštani su živeli u neizvesnosti, ne znajući kada će uslediti novi napad.
Kobnog jutra rafalna paljba prekinula je porodični doručak. Dok je pokušavao da odbrani kuću i svoje najbliže, Oliver je pogođen hicem u srce. Njegova majka, brat i sestre pritrčali su mu u pomoć, ali za sedamnaestogodišnjeg mladića nije bilo spasa. Izdahnuo je na kućnom pragu koji je pokušavao da odbrani.
Oliver je sahranjen u Klini, a već naredne godine njegova porodica bila je prinuđena da napusti rodni Dušević. Kao i mnoge druge srpske porodice, Zajići su 1999. godine izbegli sa Kosova i Metohije i novi dom pronašli u Kraljevu.
Danas tamo žive sa uspomenom na sina i brata koji se nikada nije vratio. Za njih Oliver nije samo ime iz ratnih hronika, već sedamnaestogodišnji mladić čiji je doručak ostao na stolu, a život prekinut u pokušaju da zaštiti svoju porodicu.
Njega je ubio metak, ali sećanje na Olivera Zajića može da izbledi samo ako ga ljudi zaborave. Zato njegova priča i danas ostaje svedočanstvo o stradanju jedne porodice i jednog mladića koji je život izgubio braneći svoj dom.
