Požar u Deliblatskoj peščari stavljen je pod kontrolu nakon višednevne teške borbe sa vatrom koja je zahvatila više od 700 hektara šume u okolini sela Šumarak.
Među ljudima koji su se našli usred drame bila je i porodica Ivane Čurović, koja je za Telegraf opisala trenutke tokom kojih je strahovala da bi ono što su stvarali godinama moglo da nestane za samo jednu noć.
Ivana je neposredno pre izbijanja požara otišla na more sa mlađom ćerkom. Starija deca ostala su kod kuće kako bi čuvala imanje i farmu.
Od odmora, međutim, gotovo da nije bilo ništa.
Tek što su stigle i otišle na plažu, zazvonio joj je telefon.
– Stigli smo na plažu, nismo čestito ni udahnuli morski vazduh, a posle tri sata zovu deca koja su ostala da čuvaju kuću i farmu: „Mama, nas evakuišu iz sela! Ne možemo da ostavimo životinje, ne znamo šta da radimo!“ – ispričala je Ivana.
Odmah spakovala stvari i krenula nazad
Nije bilo razmišljanja. Ivana je istog trenutka odlučila da prekine odmor i vrati se kući.
Usledilo je putovanje koje opisuje kao „paklenu vožnju“.
Kada se posle čitavog dana provedenog na putu konačno vratila, prizor koji ju je dočekao bio je zastrašujući.
Deca više nisu bila u selu jer je evakuacija već sprovedena, dok su životinje ostale na imanju.
– Užas! Sve gori u plamenu, stičeš nešto godinama i gledaš kako u jednoj noći može sve da nestane – opisala je Ivana.
Danas, kada je požar konačno stavljen pod kontrolu, kaže da porodica može makar malo lakše da diše.
– Bilo je jako teško, naporno. Svi smo se borili svim snagama. Da nije bilo ovih ljudi i države, nestalo bi celo selo. Bila bi to opšta katastrofa – rekla je.
„Rekao sam: Ja ne idem!“
U borbi sa vatrom učestvovao je i Ivanin otac, nekadašnji radnik šumske uprave.
Iako iza sebe ima višedecenijsko iskustvo i učestvovao je u brojnim intervencijama, tvrdi da požar ovakvih razmera nije video.
Kada je stigla naredba za evakuaciju, odlučio je da ostane.
– Kada su rekli da je evakuacija, rekao sam: „Ja ne idem!“ – ispričao je.
Kaže da je od 1984. godine učestvovao u desetinama požara, ali da je situacija u Deliblatskoj peščari bila drugačija od svega sa čime se ranije susreo.
Poseban problem predstavljao je vetar koji je neprestano menjao smer, zbog čega je bilo izuzetno teško predvideti kuda će vatra krenuti.
– Vetar menja smer na četiri strane sveta u pola sata – opisao je.
Uprkos opasnosti, ostao je uz kuću kako bi mogao odmah da reaguje ukoliko vatra stigne do njihovog imanja.
– Tu sam, do kraja. Ako padne žiška u dvorište, da je ugasim, da sačuvam kuću – rekao je.
Nakon nekoliko dana borbe požar je stavljen pod kontrolu, ali iza vatrene stihije ostalo je više od 700 hektara zahvaćene šume i sećanje stanovnika Šumarka na dane tokom kojih nisu znali hoće li imati čemu da se vrate.
Izvor: Telegraf
