Kada se govori o osobama s invaliditetom, često se zaboravlja ono najvažnije – da one ne traže sažaljenje, već uslove da žive, rade, putuju i obavljaju svakodnevne obaveze ravnopravno sa svima ostalima. Pristupačan prevoz, rampe, liftovi, podrška institucija, ali i razumevanje okoline, za mnoge nisu posebna pogodnost, već preduslov za normalan život.
Upravo o tome svedoči i Barbara Bogdanović iz Centra „Inkluzivna Srbija“, koja živi u Novom Sadu i svakodnevno se sama kreće po gradu, uprkos tome što je zbog spiralne mišićne atrofije već godinama u kolicima. Ona odlazi u kupovinu, koristi javni prevoz, obavlja obaveze i brine o porodici, ali i sama putuje u druge gradove. Tako je i na konferenciju „Nijedna mama nije sama“, u organizaciji Alo! medija sistema i M:tela u Beograd došla vozom – iz Petrovaradina do Prokopa, a potom do mesta održavanja panela.
– Sama sam izašla iz kuće i došla do stanice u Petrovaradinu, spustila se liftom za invalidska kolica i ušla u voz. To sam uradila potpuno sama, bez ičije pomoći, kao što sam to radila nebrojeno puta ranije. Vozom sam stigla do Prokopa, a odatle na panel – kaže Barbara.
Dodaje da za nju samostalno kretanje nije izuzetak, već deo svakodnevice.
– Svakodnevno radim dosta toga sama. Koristim javni prevoz, idem u kupovinu, krećem se po Novom Sadu, a nekada putujem i u druga mesta. Ne kažem da mi suprug ne pomaže, ali volim da budem samostalna i da na svoj način uradim ono što sam isplanirala tokom dana – objašnjava ona.
Na pitanje da li je Novi Sad pristupačan osobama sa invaliditetom, Barbara kaže da jeste, možda čak i više nego Beograd, ali da se pomaci vide i u manjim sredinama.
– Često odlazim u Apatin, odlazim i u druga mesta i primećujem rampe koje nam pomažu da možemo samostalno da obavljamo svakodnevne aktivnosti. Nije to samo moja volja. Mnoge osobe sa invaliditetom u Novom Sadu funkcionišu slobodno, nesmetano i normalno, kao i svi drugi ljudi – ističe naša sagovornica.
Ipak, smatra da fizička pristupačnost nije jedini izazov. Mnogo je, kaže, važno i kako društvo vidi osobe sa invaliditetom.
– Volela bih da se svest u društvu podigne na viši nivo i da osobe sa invaliditetom ne budu predstavljane kao heroji, već kao ravnopravni članovi društva. Svi možemo tome da doprinesemo. Svakog dana jedan mali korak može da znači mnogo – poručuje sagovornica iz Centra „Inkluzivna Srbija“.
Prema njenim rečima, barijere ne postoje samo na ulicama, u zgradama i institucijama, već i u načinu razmišljanja.
– Potrebno je još dosta prilagođavanja. Ne samo u državnim institucijama već i u velikim kompanijama. Važno je da se svi uključe i da osobe bez invaliditeta pokažu razumevanje, ali ne kroz sažaljenje, već kroz ravnopravnost – kaže Barbara.
Kao jedan od ključnih problema navodi to što podrška često zavisi od pojedinačnih slučajeva i dobre volje.
– Podrška ne sme da bude izuzetak. Ona mora da bude pravilo – naglašava Barbara.
Govoreći o tome kako je okolina doživljava, priznaje da je ranije bilo više sažaljenja, ali da se to menja.
– Bilo je raznih reakcija. Bilo je i sažaljenja, ali sada je toga sve manje. Sve više me vide kao ravnopravnog člana društva. Ipak, dešavalo se da me ljudi iznenađeno pitaju da li sam ja zaista majka deteta s kojim sam u parku. Kao da ne očekuju da žena koja koristi kolica može da se ostvari kao majka – kaže ona.
Upravo je majčinstvo, dodaje, tema o kojoj se malo govori kada je reč o ženama s invaliditetom. Iako nijedna majka ne bi trebalo da bude sama u izazovima roditeljstva, žene s invaliditetom se često dodatno suočavaju s predrasudama, pitanjima i sumnjama okoline.
– Moja trudnoća bila je specifična jer je reč o retkoj bolesti i lekari u početku nisu znali na koji način da pristupe mojoj nezi. Ipak, moje iskustvo bilo je izvanredno. Imala sam temeljnu negu, pažljivo su me saslušali i veoma sam zadovoljna tretmanom koji sam dobila u Betaniji – navodi Barbara.
Trudnoća je, kaže, bila uredna, a porodila se carskim rezom po preporuci lekara.
– Mislim da je to bio dobar izbor. Moj sin danas ima pet godina, zdrav je i prav – kaže ona.
Dodaje da sa sinom otvoreno razgovara o invaliditetu i da joj je važno da deca od malih nogu uče da različitost ne treba da bude tabu.
– Mi se svakog dana šalimo na tu temu. Mislim da on već sada sa svojim drugarima priča o tome. On je moj mali ambasador koji će možda u svom društvu razbijati barijere koje postoje i za mene i za njega dok odrasta. Važno je da decu učimo kakav je život osoba sa invaliditetom i da to nije nikakav bauk – zaključuje Barbara Bogdanović iz Centra „Inkluzivna Srbija“.
Podrška ne sme da zavisi od dobre volje
Barbaraupozorava da pristupačnost ne sme da bude pitanje pojedinačnih primera, već sistemsko pravilo.
– Podrška ne sme da bude izuzetak. Ona mora da bude pravilo – kaže ona.
Kako objašnjava, jednako je važno uklanjati fizičke barijere, ali i menjati način na koji društvo razume osobe s invaliditetom.
