„Kad se noću probudim, čujem jauke, škripu vrata… sve se vraća.“
Ovako započinje ispovest Veselina Bojovića, jedinog preživelog iz nikšićko-šavničke grupe koji je prošao kroz logor Lora, mesto koje i više od tri decenije kasnije opisuje kao pakao iz kog se, kako kaže, retko izlazilo živ.
Bojović je zarobljen 12. aprila 1992. godine, kada su ih, sa kapuljačama na glavama, odveli u logor u Splitu. Već na samom ulazu, prema njegovim rečima, bilo je jasno šta ih čeka.
– Imate poređane vojnike sa obe strane, oni vas razgrabe i odvode u ćelije. U tom trenutku shvatite kakva vas sudbina čeka – prisetio se.
Ubrzo su usledili dani bez hrane, vode i sna.
– Tek četvrtog dana dobili smo hleb i sir. Vode nije bilo, samo su nas polivali. Potpuno dehidrirate. Spavali smo na hladnom betonu, bez ičega – ispričao je.
Najteži su, kako kaže, bili noćni sati.
U svom svedočenju opisuje metode mučenja kojima su, prema njegovim tvrdnjama, bili izloženi zatvorenici. Govori o elektrošokovima, vezivanju za improvizovane uređaje i izlaganju vodi, što je izazivalo snažne bolove i gubitak kontrole nad telom.
– Noću bi dolazili, pod dejstvom alkohola, i iživljavali se nad nama. Izvodili su nas napolje, uz zid, polivali vodom… udarci, vrisci, padanje – to je bilo svakodnevno – naveo je.
Posebno bolno, kako ističe, bilo je ponižavanje starijih zatvorenika.
– Terali su čoveka od 72 godine da na kolenima pije sapunicu – rekao je.
Batine, prinudni rad i psihičko zlostavljanje bili su, prema njegovim rečima, svakodnevica.
– Nije se moglo izdržati. Ni telo ni um nisu mogli više. Molio sam Boga da umrem, samo da sve prestane.
Jedan od najstrašnijih segmenata njegovog svedočenja odnosi se na zvuke iz susednih prostorija.
– Iz tog bloka su dopirali krici, ljudi su molili da ih ubiju. Ujutru smo čistili hodnike… sve je bilo krvavo. Ljudi su tražili samo gutljaj vode. Sutradan – nema nikoga. Rekli su mi da su odvezeni – ispričao je.
Zatvorenici su često izvođeni na prinudne radove.
– Terali su nas da čupamo travu na kolenima, tukli nas bez razloga… radili smo pod batinama.
U jednom trenutku, kaže, izgubili su svaku nadu.
– Kada telo popusti, kada bol postane neizdrživ, samo želite kraj.
Iako su pokušavali da jedni druge ohrabre, strah je bio stalno prisutan.
– Noć je najteža. I danas je najteža. To ostaje u čoveku zauvek.
Ni posle više od 30 godina, kako kaže, sećanja ne blede.
– Kako vreme prolazi, sve je teže. Te rane se nose do kraja života.
O LOGORU LORA:
Logor Lora nalazio se u Splitu i tokom ratova devedesetih služio je kao mesto pritvaranja, gde su, prema brojnim svedočenjima, zatvorenici bili izloženi teškoj psihičkoj i fizičkoj torturi.
Postojao je od 1992. do 1997. godine, a kroz njega je prošlo više od 1.000 registrovanih zatvorenika.
Formiran je na prostoru bivše ratne luke JNA, a nakon njenog napuštanja preuzela ga je vojna policija hrvatske vojske.
Prema iskazima preživelih, Lora se smatra jednim od najsurovijih logora tog perioda.
USLOVI U LOGORU:
Životni uslovi bili su izuzetno teški. Ćelije su bile bez nameštaja, zatvorenici su spavali na betonu, a hrana je bila oskudna i neredovna.
Dešavalo se da danima ne dobiju obrok. Medicinska pomoć praktično nije postojala.
Fizičko nasilje bilo je svakodnevno, a stražari su često upadali i noću.
NAČINI MUČENJA:
Prema dostupnim svedočenjima, zatvorenici su bili izloženi različitim oblicima nasilja, uključujući:
- fizičko prebijanje raznim predmetima
- elektrošokove na osetljivim delovima tela
- prolazak kroz špalir batinaša
- stalne pretnje smrću
- višednevno stajanje bez odmora
- prisiljavanje na teške i ponižavajuće radnje
