Kada je Elzire Dion u maju 1934. godine donela na svet pet devojčica, bila je u šoku.
Očekivala je blizance, ali niko, pa ni doktor Alan Defo, nije mogao da zamisli tako neverovatan ishod. U trošnoj kući bez struje i tekuće vode, u srcu ruralnog Ontarija, činilo se nemogućim da tako sitne bebe, teške jedva sedam stotina grama, prežive.
Vest o neobičnom događaju brzo se proširila, dospevši u novine i svetske medije. Čak je i premijer Ontarija, Mičel Hepbern, posetio porodicu, ističući da bebe ne mogu preživeti u takvim uslovima.
Ipak, preživele su zahvaljujući pomoći Crvenog krsta i dobrih ljudi. Postavljene su u pletene korpe, dobile su inkubator i posebnu negu.
Uz dodatne donacije mleka iz Toronta, preživele su uprkos svim izgledima.
Kako su rasle, sestre Dion postale su senzacija. Država Ontario preuzela je starateljstvo nad njima pod izgovorom da ih roditelji koriste za profit.
U stvarnosti, država je eksploatisala njihov imidž, zarađujući 50 miliona dolara kroz reklame i medijske nastupe.
Njihov otac Oliv pokrenuo je borbu za vraćanje starateljstva, što je konačno ostvareno kada su devojčice imale devet godina.
Preselili su se u veliku kuću, ali su devojčice teško podnele povratak u porodicu. Loša socijalizacija i otuđenost učinili su svoje, pa su roditeljski odnosi postali sve gori. Kada su napunile 18 godina, napustile su dom i distancirale se od roditelja.
Kasnije su vodile različite živote, neke su osnovale porodice, dok je Emilija pokušala da se zamonaši, ali je preminula u dvadesetoj godini.
“
>
