Sofija J. iz sela u okolini Pančeva osuđena je nakon što je 28. novembra 1962. godine, neposredno posle porođaja, novorođenče odnela do reke i bacila ga u vodu, gde se, prema optužbi, utopilo. Sreski sud u Pančevu izrekao joj je 29. januara naredne godine dve godine zatvora, ali je posle žalbe njene braniteljke Ljiljane Milošević Okružni sud kaznu smanjio na svega šest meseci.
Iza naizgled jednostavne optužbe krila se, međutim, mnogo složenija životna priča.
Odbrana je tvrdila da prvostepeni sud nije dovoljno utvrdio ni okolnosti samog događaja niti fizičko i psihičko stanje mlade žene u trenutku kada je posle porođaja napustila babičinu kuću.
Sofija je, prema navodima braniteljke, posle izricanja prve presude govorila da ne veruje da je upravo njeno dete pronađeno u reci, jer se, kako je tvrdila, u spisima pominjalo više novorođenčadi pronađene u tom periodu.
Odbrana je posebno zamerala što pred sudom nije saslušana babica iz sela F. koja je porodila Sofiju.
– Trebalo je čuti njen iskaz o svim okolnostima, a posebno o tome da li je dete bilo živo ili mrtvo u trenutku kada ga je okrivljena ponela u jednoj kutiji i u kakvom se fizičkom i psihičkom stanju tada nalazila – navodila je Miloševićeva u žalbi.
Posebnu pažnju braniteljka je posvetila Sofijinom dotadašnjem životu.
Prema njenom izlaganju, Sofija je bila vanbračno dete duševno bolesne majke sa kojom je odrasla u siromašnoj kući na kraju sela. Još kao devojčica morala je da radi kao nadničarka i obavlja najteže poljoprivredne poslove.
– Ona nije znala ni za detinjstvo ni za mladost – navodila je odbrana.
Tvrdila je i da Sofija gotovo nije imala društvo, da je majka tukla i mučila i da tokom odrastanja nije imala osobu koja bi joj pokazala pažnju ili objasnila osnovne stvari o životu.
Prelomni događaj, prema žalbi, dogodio se sasvim slučajno na železničkoj stanici u Zrenjaninu.
Tamo je upoznala muškarca koji joj je obećavao brak i zajednički život. Neiskusna i neupućena, poverovala mu je i stupila s njim u odnos, nakon čega je on nestao iz njenog života.
Sofija, kako je tvrdila odbrana, dugo nije ni shvatala da je trudna.
Kada je saznala, bilo je kasno, a približavanjem porođaja pokušala je da prikupi nešto novca kako bi platila babicu. Pobegla je i iz sela kako njena bolesna majka ne bi primetila šta se događa.
Prvostepeni sud joj je kao otežavajuću okolnost uzeo i to što nije zatražila pomoć tadašnje komisije koja je odlučivala o legalnim abortusima.
Njena braniteljka smatrala je da je takva ocena potpuno odvojena od Sofijinog stvarnog života.
Isticala je da mnoge obrazovanije žene u to vreme nisu znale kako takve komisije funkcionišu, a kamoli devojka sa sela koja je odrasla izolovana, bez obrazovanja i kontakta sa ljudima koji bi je mogli uputiti.
Najdramatičniji deo žalbe odnosio se na ono što se dogodilo neposredno posle porođaja.
Prema verziji odbrane, Sofija je bila bleda, bolesna i iscrpljena, sa obilnim krvarenjem. Pešice je krenula iz sela u kojem se porodila, noseći kutiju sa novorođenčetom, a tokom puta je, kako se navodi, bila na ivici nesvesti.
Braniteljka je tvrdila da se njeno ponašanje zato ne može jednostavno tumačiti kao hladnokrvno ubistvo.
Navela je da postoje medicinski poznati slučajevi u kojima porodilje u teškom fizičkom i psihičkom stanju učine nešto svom detetu, bez pune svesti o postupku i njegovim posledicama.
Odbrana je zato tražila da se prvobitna presuda ukine ili da se Sofiji izrekne znatno blaža kazna.
Okružni sud u Pančevu prihvatio je deo argumenata žalbe.
U novoj presudi KŽ 146/63 kazna od dve godine zatvora smanjena je na šest meseci.
Tako je završen slučaj koji je njena braniteljka opisala ne samo kao krivični predmet, već kao „ljudsku dramu“ žene čiji su siromaštvo, neznanje, porodične prilike i stanje neposredno posle porođaja postali ključni za konačnu odluku suda.
