Veliki čovek i umetnik zadužio je našu kulturu za sva vremena, a važi za jednu od najomiljenijih ličnosti nakon Drugog svetskog rata. Predrag Pepi Laković kao i njegov brat Dragan, obeležili su detinjstva i mladost brojnih generacija, a njihova prerana smrt veliki su gubitak za našu kulturu i društvo.
Ne postoji osoba u Srbiji i Jugoslaviji koja nije volela Predraga Pepija Lakovića, a njegov meda iz „Laku noć, deco“ simbol je detinjstva svih mališana rođenih pre i posle 1989. godine, kada je snimljen ovaj serijal. O njegovom životu i brojnim ulogama u pozorištu, na filmu i u serijama razgovaramo i u epizodi podkasta „Dosije 192“.
Rođen je 28. marta 1929. godine u Skoplju u Kraljevini Jugoslaviji, a detinjstvo je proveo u južnoj srpskoj pokrajini. U Peći je završio gimnaziju, a zatim se uputio u Beograd gde upisuje Akademiju za potorište film i televiziju i predstavlja prvu generaciju nakon Drugog svetska rata koja je pohađala ovu novosnovanu instituciju.
Njegovi klasići bili su čuveni Olivera Marković, Đuza Stojiljković, Vlasta Velisavljević i mnogi drugi.
O njegovim ulogama moglo bi da se priča danima. Bilo ga je u raznim pozorišnim predstavama – karijeru je počeo u Beogradskom dramskom pozorištu. Znamo ga svi vrlo dobro po serijama poput „Bolji život“ kao ujka Kostu, po filmovima „Dom za vešanje“, „Sumnjivo lice“, emisji „Na slovo,na slovo“, „Laku noć deco“, filmu „Crna mačka beli mačor“, serijalu „Kamiondžije“ u kojem je nastavnik muzičkog, „Majstori, majstori“, „Priče iz Nepričave“, „Život je lep“, „Otac na službenom putu“, „Boj na Kosovu“, „Gospođa ministarka“ u kojem je igrao ujka Vasu, serijal „Metla bez drške“, ostvarenja kao što su „Tango Argentino“,“Underground (Podzemlje)“ i mnoge druge uloge.
Njegovo telo pronašli su alasi u „mrtvom“ menadru Tise 9. septembra 1997. godine kod Čuruga. Do danas nije poznato da li je reč o samoubistvu ili nesrećnom slučaju usled čega je došlo do utapanja ili je glumcu pozlilo a zatim je upao u reku.
