Slučaj koji je danima punio stupce crne hronike te davne 1928. godine dobio je svoj dramatičan epilog pred Prvostepenim sudom u Beogradu. U centru priče nalazi se mlada žena optužena za ubistvo muškarca sa kojim je, prema navodima istrage, bila u strasnoj i turbulentnoj vezi obeleženoj ljubomorom, svađama i izdajom.
Prema optužnici, žrtva je istovremeno održavao vezu sa još jednom ženom, što je stvorilo ljubavni trougao koji je, kako tužilaštvo tvrdi, vremenom postao eksplozivan i neminovno vodio u tragediju.
Inkriminisana večer započela je, prema svedočenjima, kao privatan sastanak u stanu u centru Beograda. U početku miran razgovor ubrzo prerasta u žestoku svađu. Komšije su prijavile buku, ali intervencija nije usledila na vreme.
Nedugo zatim, muškarac je pronađen mrtav. Optužena je zatečena na licu mesta, bez pokušaja bekstva, što je kasnije postalo jedan od ključnih elemenata odbrane.
Tokom suđenja, tužilaštvo je tvrdilo da je ubistvo bilo posledica dugotrajne ljubomore i emocionalne nestabilnosti, dok je odbrana insistirala da je reč o tragediji u afektu, bez unapred planirane namere.
Ključni trenutak suđenja bilo je svedočenje druge žene iz ljubavnog trougla, koja je tvrdila da je i sama trpela pritiske i pretnje, ali nije mogla direktno da potvrdi nameru ubistva.
Atmosfera u sudnici bila je na ivici eksplozije, a javnost je pratila svaki detalj, čekajući presudu koja je danima bila glavna tema u gradu.
Nakon višednevnog razmatranja dokaza, sud je doneo presudu:
Optužena je proglašena krivom za ubistvo i osuđena na kaznu dugotrajnog zatvora.
Sud je u obrazloženju naveo da su “ljubomora, emotivna nestabilnost i niz konflikata” doveli do tragedije, ali da nisu dokazani elementi unapred planiranog ubistva koji bi opravdali najtežu kaznu.
Dok se optužena odvodi u zatvor, slučaj ostaje u sećanju Beograda kao jedan od najdramatičnijih ljubavnih zločina tog vremena – priča u kojoj su strast, izdaja i smrt isprepleteni do samog kraja.
I danas, među starim zapisima crne hronike, ovaj slučaj ostaje upamćen kao dokaz da se najteže tragedije često ne dešavaju u mraku ulice – već u zatvorenim sobama iza zatvorenih vrata.
