Prve godine razvoja sektora obeležili su nedostatak znanja, neuređeno tržište i nerealna očekivanja proizvođača, zbog čega su pojedini zasadi propadali, a deo proizvođača nije uspevao ni da vrati uloženi novac. Danas je proizvodnja organizovanija, izvoz stabilniji, ali su se pojavili novi izazovi – rast troškova, nedostatak radne snage, sve jača konkurencija iz inostranstva i klimatske promene koje menjaju dosadašnja pravila proizvodnje.
Aleksandar Milić, konsultant za uzgoj borovnica i nekadašnji proizvođač i izvoznik, kaže da je najveći problem u prvim godinama bio to što su proizvođači u posao ulazili bez dovoljno informacija i stručne podrške.
Od velikih očekivanja do propalih zasada
Početak razvoja proizvodnje borovnice u Srbiji pratio je talas optimizma. Mnogi su verovali da je dovoljno podići zasad i sačekati prve prinose, dok se o tehnologiji proizvodnje i dugoročnoj održivosti malo govorilo. Upravo zbog toga brojni proizvođači kasnije su se suočili sa ozbiljnim finansijskim problemima.
– Bilo je dosta trgovačkih priča u smislu: „Nema problema, samo ti to, mi ćemo ti otkupiti rod i ti ništa ne brini“. Bez ikakve podrške ljudi su za nižu cenu svega uloženog ulazili u priču i dolazili u problem da nikad nisu mogli da vrate investiciju. Ne da zarade, nego ni da vrate investiciju. Tako da je u prošlosti dosta zasada propalo, dosta zasada je bilo u problemu i dan-danas je u problemu upravo zbog toga što nismo imali dovoljno stručne podrške – kaže Milić.
Kako objašnjava, problem nije bio samo u tehnologiji proizvodnje već i u nedovoljno razvijenoj tržišnoj kulturi. U vreme kada su napravljeni prvi ozbiljniji izvozni iskoraci, proizvođači nisu bili spremni za dugoročne ugovore i stabilno snabdevanje stranih kupaca.
Prvi izvozni poslovi pokazali slabosti sektora
Milić je bio među ljudima koji su učestvovali u prvim pokušajima organizovanog izvoza srpske borovnice na zahtevna evropska tržišta. Međutim, tadašnji sistem nije mogao da odgovori na zahteve velikih kupaca.
– U međuvremenu sam napravio svoju firmu i bavio sam se izvozom svežih borovnica 2016. i 2017. godine. To je među prvim izvozima bilo na englesko tržište i u Holandiju. Međutim, nažalost, nije to zaživelo. Tada proizvođači nisu bili na tom nivou svesti da mogu da ukapiraju šta to znači. Vi dogovorite neku količinu, a proizvođaču neko ponudi neku cenu malo veću i on odnese tamo, ne donese na dogovoreno mesto. Onda smo videli da to u tom momentu nije bilo izvodljivo – navodi on.
Upravo su takva iskustva naterala proizvođače da se organizuju kroz zadruge i kooperative. Danas je situacija značajno drugačija nego pre deset godina, a sektor funkcioniše na znatno profesionalnijim osnovama.
– Sad su se proizvođači organizovali u svoje kooperative, zadruge, tako da sad imate više proizvođačkih zadruga u Srbiji koje mogu da odgovore i da pošteno pristupe poslu. Imaju svoje tehnologe koji rade pripremu proizvođača, kontrolu berbe, kontrolu kvaliteta i u tom slučaju nemamo problema sa stranim kupcima. Kad roba ode, uglavnom je odličnog kvaliteta i vrlo su mali odbici – kaže Milić.
Cena je visoka, ali računica nije jednostavna
Borovnica se danas ubraja među najskuplje voće na domaćem tržištu. Međutim, sagovornik upozorava da maloprodajna cena i zarada proizvođača nisu isto. Prema njegovim procenama, otkupna cena ove sezone trebalo bi da bude oko sedam evra po kilogramu, ali do konačne cene na rafu dolazi tek nakon transporta, pakovanja i trgovačkih marži.
Otkupna cena borovnice na veliko će biti oko sedam evra. Pričalo se da će biti možda i više, ali realno je očekivati da bude oko sedam evra. Dok prođe tu nekoliko ruku, dok prođu svi troškovi transporta, pakovanja, vi u marketu možda platite neki put i tri hiljade dinara, ne dve i dvesta, nego tri, preko tri hiljade dinara, u zavisnosti od momenta – kaže Milić.
Dodatni problem predstavlja činjenica da ni dobra proizvodna godina ne garantuje automatski i dobru cenu.
– Rodna godina nije uvek dobra za sve zato što imate puno robe na tržištu. Onda ne mora da znači da će cena biti dobra. Grčka je ove godine strahovito rodila, a kada tako veliki proizvođači izađu na tržište, to utiče na sve ostale – objašnjava on.
Berača je sve manje, a dnevnice rastu
Jedan od najvećih problema domaćih proizvođača postaje radna snaga. Borovnica se i dalje bere ručno, a troškovi berbe predstavljaju značajan deo ukupnih troškova proizvodnje.
– Pet, šest hiljada će biti dnevnice za berbu, bliže šest hiljada. Problem je što je ova godina jako rodna. Treba da se oberu višnje, treba da se oberu šljive, a višnja se prilično poklapa sa borovnicom. Zato se malo pribojavam ove godine radne snage – kaže Milić.
Prema njegovim rečima, sama visina dnevnice nije dovoljna da reši problem, jer proizvođačima nije potreban bilo kakav radnik, već berač koji može da ostvari potrebnu normu.
– Četrdeset kilograma je optimalna težina koja nam garantuje posle i neki profit. Ne treba nam ni radna snaga koja će nam danas ubrati petnaest kilograma. To nam je potpuni minus – navodi on.
Zbog nedostatka domaćih radnika, pojedine kompanije već angažuju radnu snagu iz inostranstva.
– Već imamo neke nagoveštaje da su kompanije uključile ljude iz Nepala i iz istočnih zemalja koji rade poljoprivredne poslove, pa i berbu – kaže Milić.
Klimatske promene menjaju pravila proizvodnje
Pored tržišnih izazova, proizvođači se sve više suočavaju sa posledicama klimatskih promena. Visoke temperature, nepredvidivi mrazevi i promenjeni vremenski obrasci utiču i na izbor sorti i na samu tehnologiju proizvodnje.
– Najbitniji uticaj su klimatske promene. Mi smo tada imali umereno kontinentalnu klimu. Međutim, sad smo potpuno prešli u suptropsku klimu i to je sasvim neka druga dimenzija. Mi moramo potpuno da menjamo filozofiju proizvodnje borovnice – upozorava Milić.
Zbog toga proizvođači sve više traže sorte koje bolje podnose visoke temperature i duže zadržavaju kvalitet nakon berbe, dok se istovremeno ulaže u nove sisteme zaštite i navodnjavanja.
Izvoz i dalje nosi sektor, ali raste i domaća tražnja
