Francuski javni dug dostigao je gotovo 3.600 milijardi evra, dok je američki premašio gotovo neverovatnih 40.000 milijardi dolara. Iza ovih iznosa krije se isti problem – države godinama troše više nego što prikupe, a sve veći deo budžeta odlazi na otplatu ranijih obaveza. Rešenja postoje, ali nose političke i ekonomske rizike.
Francuska i Sjedinjene Američke Države suočavaju se sa jednim od najvećih ekonomskih izazova u godinama koje slede: kako zaustaviti rast javnog duga, a istovremeno finansirati penzije, zdravstvo, odbranu i druge državne obaveze. Iako je američki dug višestruko veći u apsolutnom iznosu, veličina ekonomije, troškovi zaduživanja i međunarodni položaj dolara čine poređenje složenijim. Francuska je, s druge strane, suočena sa visokim deficitom, slabijim privrednim rastom i političkim teškoćama u sprovođenju reformi.
Zajednički problem je dugogodišnje gomilanje budžetskih deficita. Kada država potroši više nego što prikupi kroz poreze i druge prihode, razliku pokriva zaduživanjem. Ako se to ponavlja iz godine u godinu, dug raste, a sa njim i troškovi kamata.
Francuska: Dug koji je postao politički problem
Javni dug Francuske dostigao je 3.595,5 milijardi evra na kraju drugog kvartala 2026. godine, odnosno oko 119 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP-a), prema podacima francuskog statističkog zavoda INSEE. Samo tokom drugog kvartala povećan je za 59,6 milijardi evra.
Uzrok nije jedna kriza, već decenije budžetskih deficita. Francuska ima obiman sistem socijalne zaštite, visoke javne rashode i značajne obaveze za penzije i zdravstvo. Takav model nije sam po sebi neodrživ, ali postaje problem kada prihodi države ne prate rashode, a privredni rast nije dovoljno snažan. Francuski budžetski deficit iznosio je 5,8 odsto BDP-a u 2024, a prema podacima Evropske komisije smanjen je na 5,1 odsto u 2025. godini. Ipak, to je i dalje znatno iznad evropskog fiskalnog kriterijuma od tri odsto BDP-a.
Problem se sve više vidi u troškovima servisiranja duga. Prema izveštajima francuskih medija o budžetskim planovima za 2027, izdvajanja za kamate mogla bi da dostignu oko 91 milijardu evra. To je novac koji ne može istovremeno da se uloži u bolnice, škole, infrastrukturu ili modernizaciju privrede. Francuska vlada mora da bira između nepopularnih mera. Smanjenje rashoda može da izazove proteste i nezadovoljstvo građana, dok povećanje poreza može da optereti domaćinstva i kompanije, oslabi potrošnju i obeshrabri investicije.
SAD: Dug od 40.000 milijardi dolara
Američki federalni dug ovog oktobra premašio je 40.000 milijardi dolara. Prema projekcijama Kongresnog budžetskog ureda (CBO), budžetski deficit u fiskalnoj 2026. iznosiće oko 1.900 milijardi dolara.
Za razliku od Francuske, SAD imaju posebnu prednost: zadužuju se u sopstvenoj valuti, dolaru, koji ima centralnu ulogu u međunarodnoj trgovini i finansijskom sistemu. Američke državne obveznice tražene su među investitorima širom sveta, što Vašingtonu omogućava pristup veoma dubokom tržištu kapitala.
Međutim, ta prednost ne znači da dug može neograničeno da raste bez posledica.
Američka zaduženost povećavala se tokom više decenija. Finansijska kriza 2008. godine zahtevala je velike mere za stabilizaciju privrede, dok je pandemija pokrenula ogromne programe pomoći građanima i kompanijama.
Prema projekcijama stručnjaka, dug koji drži javnost mogao bi da poraste sa oko 101 odsto BDP-a u 2026. na približno 120 odsto do 2036. godine, ako se nastave sadašnji trendovi.
Kada država mora da ponudi veće prinose na nove obveznice, trošak zaduživanja raste. Kako stare obveznice dospevaju, država ih refinansira pod novim uslovima, pa se više kamate postepeno prenose na ukupne budžetske rashode.
Šta dug znači za građane?
Posledice rastućeg duga mogu da se preliju na čitavu privredu. Vlasti mogu da povećaju poreze, smanje javne investicije ili ograniče pojedine socijalne programe. Takve odluke utiču na raspoloživi dohodak domaćinstava, troškove kompanija i kvalitet javnih usluga. Ipak, visok javni dug ne znači automatski bankrot. Važno je da li država može da se zadužuje pod održivim uslovima, da li privreda raste i da li investitori veruju u sposobnost vlasti da kontroliše deficit.
Ni Francuska ni SAD ne mogu jednostavno da reše problem jednom merom. Održiva strategija zahteva kombinaciju kontrole rashoda, poreskih promena i podsticanja privrednog rasta.
Za Francusku je prioritet smanjenje deficita kroz višegodišnji plan koji bi obuzdao javnu potrošnju, ali sačuvao prostor za investicije i zaposlenost. Evropska unija očekuje da Francuska vrati deficit ispod tri odsto BDP-a, ali će ostvarenje tog cilja zavisiti od političkog dogovora i ekonomskih okolnosti.
U SAD je izazov dugoročniji: potrebno je uskladiti rastuće troškove penzija i zdravstva sa prihodima države, uz preispitivanje poreske politike i budžetskih prioriteta. Nagla štednja mogla bi da oslabi privredu, dok bi povećanje poreza bilo politički teško sprovesti.
Ovih dana, Tramp koristi proteste u Francuskoj da u aktuelnoj izbornoj kampanji za američki kongres. Izjavio je da su migranti krivi zbog masovnih protesta koji se događaju od Pariza do Marselja. Makron mu je oštro uzvratio, rekavši da su njegove izjave „glupe i netačne“. Ne, migranti sigurno nisu krivi i to Makron vrlo dobro zna. Kao i to da prebacivanje krivice na „dođoše“ iz drugih zemalja neće rešiti dužnički problem ni Parizu ni Vašingtonu.
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
