Potočarka, manje zastupljene žitarice i biljke sa vlažnih staništa dobijaju nove namene, od hrane do sirovina za industriju. Cilj je da se pronađu nova tržišta, smanje rizici i poveća zarada po hektaru, ali stručnjaci upozoravaju da neobična kultura nije automatski i profitabilna.
Pšenica, kukuruz i suncokret decenijama su među najpoznatijim kulturama na velikim poljoprivrednim gazdinstvima. Međutim, promena klime, rast pojedinih troškova i potreba da se pronađu novi izvori prihoda podstiču proizvođače da razmišljaju i o biljkama koje se ređe gaje.
Upravo na toj ideji počiva razvoj specijalizovanih kultura: umesto da se takmiče samo količinom proizvedene robe, poljoprivrednici pokušavaju da pronađu kupce kojima je potrebna određena biljka za ishranu, preradu ili industrijsku proizvodnju.
Britanski poljoprivredni portal Farmers Guardian predstavio je primere proizvođača koji uvode manje uobičajene kulture kako bi proširili proizvodnju i pronašli nova tržišta. Među njima su potočarka i rogoz, biljka koja može da se koristi kao sirovina za proizvodnju materijala za izolaciju.
Biljka koja raste na vlažnom zemljištu može da završi u izolaciji
Jedan od zanimljivijih primera je rogoz, biljka koja raste na vlažnim staništima. Umesto da se posmatra isključivo kao samonikla vegetacija, u pojedinim projektima koristi se kao sirovina za nove industrijske proizvode.
Britanski Guardian pisao je o projektu u kojem se rogoz uzgaja na vlažnom zemljištu u oblasti Somerset Levels. Njegove paperjaste cvasti koriste se za dobijanje materijala koji kompanija BioPuff prerađuje u izolaciono punjenje namenjeno, između ostalog, odeći.
Ovaj primer pokazuje kako poljoprivreda može da se poveže sa industrijom novih materijala. Umesto da se od proizvedene biljke prodaje samo hrana, vrednost može da se stvori i njenom preradom u proizvod za drugu industriju.
Ipak, ovakav model zahteva odgovarajuće zemljište, organizovanu žetvu, tehnologiju prerade i kupca koji će preuzimati sirovinu. Bez toga, ni neobična biljka nema garantovanu tržišnu vrednost.
Potočarka kao specijalizovan proizvod za tržište hrane
Druga mogućnost je uzgoj potočarke, jestive biljke koja se koristi u salatama i drugim jelima. Iako nije nova u gastronomiji, ona može da bude zanimljiva proizvođačima koji ciljaju specijalizovane kupce i tržišta svežeg povrća.
Britanski Farmers Guardian navodi potočarku među kulturama kojima poljoprivrednici pokušavaju da prošire ponudu. Međutim, njen uzgoj nije jednostavan za svaku lokaciju: biljci odgovaraju vlažni uslovi, pa su dostupnost vode, kvalitet proizvodnje i organizacija berbe važni za poslovni rezultat.
Za proizvođača koji razmišlja o ovakvom poslu, prvi korak nije kupovina sadnog materijala, već provera da li postoje restorani, trgovine ili distributeri zainteresovani za redovnu isporuku.
Kod proizvoda koji se prodaju sveži, važni su i brzina isporuke, očuvanje kvaliteta i mogućnost da se roba plasira pre nego što izgubi tržišnu vrednost.
Heljda dobija nove namene, a ne samo mesto u tradicionalnoj kuhinji
Heljda je još jedan primer kulture koja dobija dodatnu pažnju zbog mogućnosti primene u prehrambenoj industriji. Osim tradicionalnih proizvoda od zrna, razvijaju se i nove namene, uključujući napitke biljnog porekla.
Američka novinska agencija AP nedavno je pisala o proizvođačima koji pokušavaju da prošire tržište heljde i razvijaju proizvode poput napitka na bazi ove žitarice. Interesovanje za nove prehrambene proizvode može da otvori dodatne mogućnosti za uzgajivače, ali je za stabilan posao važno da postoji prerađivač ili kupac spreman da obezbedi kontinuiran plasman.
Za poljoprivrednika je to ključna razlika: nije dovoljno proizvesti kulturu koja je zanimljiva potrošačima. Potrebno je znati kome će se prodati, po kojoj ceni i uz koje troškove proizvodnje i prerade.
Da li neobične kulture donose veću zaradu?
Odgovor zavisi od konkretne biljke, zemljišta, klime, ulaganja i tržišta. Specijalizovane kulture mogu da omoguće prodaju po višoj ceni ili smanje zavisnost od jednog proizvoda, ali to ne znači da su automatski profitabilnije od tradicionalnih kultura.
Pregled naučne literature o manje zastupljenim kulturama u Evropi pokazuje da one u pojedinim slučajevima mogu imati niže troškove ulaganja, stabilnije prinose ili povoljniju prodajnu cenu. Isti pregled, međutim, ukazuje na prepreke: teškoće u nabavci semena, ograničenu preradu i činjenicu da se mnoge takve kulture prodaju na lokalnim ili specijalizovanim tržištima, umesto kroz velike distributivne sisteme.
Evropska mreža za zajedničku poljoprivrednu politiku takođe ističe da su za razvoj alternativnih kultura važni stručna podrška, odgovarajuće seme, oprema i prilagođavanje lokalnim klimatskim i zemljišnim uslovima.
Zato je pre ulaska u proizvodnju potrebno napraviti računicu koja obuhvata trošak sadnog materijala, pripremu zemljišta, rad, vodu, zaštitu, berbu, skladištenje i transport. Tek kada se ti troškovi uporede sa realnom otkupnom cenom i očekivanim prinosom, može da se proceni da li je proizvodnja isplativa.
Kupac je važniji od neobične ideje
Za poljoprivrednike koji žele da prošire posao, najvažnija lekcija iz ovih primera jeste da nova kultura treba da bude odgovor na konkretnu tržišnu potrebu.
To može da bude biljka koju traže restorani, sirovina za prehrambenu industriju ili materijal koji je potreban proizvođačima izolacije i drugih proizvoda. U svakom slučaju, pre ulaganja treba proveriti ko će proizvod kupovati, u kojim količinama i pod kojim uslovima.
Neobične kulture ne predstavljaju siguran put do veće zarade, ali mogu da budu prilika za gazdinstva koja imaju odgovarajuće zemljište, pristup tržištu i mogućnost da proizvod ponude kupcu kojem je potreban.
Upravo u tome leži poslovna vrednost ovakve proizvodnje: ne samo u tome šta može da se uzgaja, već i u tome kako od biljke nastaje proizvod za koji neko zaista želi da plati.
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
