Kongres je u oktobru 1993. godine obustavio finansiranje projekta Superprovodnog superkolajdera (Superconducting Super Collider – SSC), ostavljajući podzemne prolaze, pristupna okna i nadzemne objekte bez mašine kojoj su bili namenjeni.
Plan je predviđao izgradnju kružnog akceleratora dužine 87,1 kilometar ispod okruga Elis, oko 48 kilometara južno od Dalasa. Unutar tog prstena dva snopa protona trebalo je da putuju u suprotnim smerovima i sudaraju se pri ukupnoj energiji od 40 teraelektronvolti (40 TeV). Kada je savezna vlada prekinula finansiranje, projekat je bio završen tek oko 20 odsto, piše Dejli Galaksi.
Do tada su radnici iskopali tunele, izgradili 17 pristupnih okana i podigli oko 18.600 kvadratnih metara objekata, navodi detaljna istorija projekta koju je objavio Scientific American. Na projekat je već bilo potrošeno više od dve milijarde dolara.
Kolajder je trebalo da otkrije najdublje tajne materije
Akcelerator čestica koristi snažne magnete kako bi usmeravao izuzetno brze snopove čestica kroz vakuumske cevi. Kada se čestice sudare, detektori beleže nove čestice i energiju nastalu u sudaru, omogućavajući fizičarima da proučavaju osnovnu strukturu materije.
Teksaški akcelerator bio je projektovan tako da svaki snop protona dostigne energiju od 20 TeV, što bi omogućilo sudare ukupne energije od 40 TeV. To bi u vreme njegovog završetka predstavljalo daleko najveću energiju sudara na svetu.
Za upravljanje snopovima bilo je planirano oko 10.000 superprovodnih magneta. Oni provode struju gotovo bez otpora kada se ohlade na ekstremno niske temperature, što omogućava stvaranje veoma jakih magnetnih polja potrebnih za kontrolu čestica ogromne energije.
Jedan od glavnih naučnih ciljeva bio je pronalazak Higsovog bozona, ali i drugih do tada neotkrivenih čestica. Fizičar Džon Ganion izjavio je za Scientific American da bi SSC proizveo dovoljno događaja povezanih sa Higsovim bozonom da bi njegovo otkriće bilo gotovo sigurno, uprkos manjoj luminosnosti u odnosu na kasniji akcelerator u CERN-u.
Veća energija sudara omogućila bi i potragu za supersimetričnim česticama, kao i mogućim tragovima tamne materije.
Gradnja počela posle višegodišnjeg planiranja
Ideja o američkom akceleratoru energije od više desetina TeV nastala je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Ministarstvo energetike SAD pokrenulo je zvanično projektovanje 1983. godine, dok je predsednik Ronald Regan dao konačno odobrenje 1987.
Reganov savetnik za nauku ohrabrio je projektante da budu, kako prenosi Scientific American, „hrabri i pohlepni“ u svojim ambicijama. Sam Regan kasnije je pozvao fizičare da „bacaju duboko“, aludirajući na veličinu i značaj planiranog projekta.
Ministarstvo energetike je u novembru 1988. izabralo okrug Elis za lokaciju budućeg kolajdera, a radovi su počeli već naredne godine.
Ogromni podzemni prsten trebalo je da okružuje Vaksahči, dok bi nadzemni objekti i vertikalna okna omogućavali pristup akceleratoru, sistemima za hlađenje, električnim instalacijama, eksperimentalnim halama i detektorima.
Do 1993. godine iskopano je približno 24 kilometra tunela, ali su to bili samo građevinski radovi. Magneti, vakuumske cevi, detektori i sva ključna naučna oprema nikada nisu ugrađeni.
Troškovi su eksplodirali
Prvobitna procena vrednosti projekta iznosila je 4,4 milijarde dolara. Već 1992. godine porasla je na 8,25 milijardi, dok je do jeseni 1993. dostigla najmanje 11 milijardi dolara.
Naknadno je utvrđeno da u početnim procenama nisu bili uračunati brojni značajni troškovi, među kojima:
- oko 500 miliona dolara za detektore,
- 400 miliona za rad pre završetka projekta,
- 60 miliona za zemljište,
- 118 miliona za upravljanje projektom.
Dodatne milijarde pojavile su se kada su inženjeri morali da povećaju otvor magneta, nakon što su proračuni pokazali da bi više čestica nego što se očekivalo moglo da napusti snopove. Samo ta izmena povećala je procenjenu cenu za oko dve milijarde dolara.
Probleme je dodatno pogoršalo loše upravljanje. Projekat nije imao pouzdan sistem za praćenje troškova i rokova.
Istoričar nauke Majkl Riordan izjavio je za Scientific American da je Ministarstvo energetike želelo znatno strožu kontrolu nego što je verovalo da zajednica fizičara može da obezbedi.
„Nisu verovali da zajednica fizičara visokih energija može da obezbedi dovoljno snažno upravljanje, i mislim da su delimično bili u pravu“, rekao je Riordan.
U projekat su uključeni menadžeri sa iskustvom u vojnoj i odbrambenoj industriji, dok su naučnici bili naviknuti na mnogo fleksibilniji način rada u istraživačkim laboratorijama. Revizije, sukobi i česte promene rukovodstva dodatno su narušili poverenje u projekat.
Očekivani strani novac nikada nije stigao
Planeri su računali da će država Teksas i strane vlade obezbediti oko 2,6 milijardi dolara. Teksas je obećao 900 miliona, ali je do gašenja projekta uplatio oko 400 miliona.
Međutim, međunarodna podrška gotovo da nije stigla. Indija je obećala 50 miliona dolara, dok druge države nisu pristale da finansiraju projekat. Evropske zemlje već su ulagale sredstva u CERN, dok su pregovori sa Japanom zapeli zbog političkih i trgovinskih nesuglasica.
Dodatne tenzije izazvala je i poruka američkih zvaničnika koji su SSC opisivali kao „američki projekat pod američkim vođstvom“, istovremeno očekujući milijarde dolara od stranih partnera.
Nobelovac Burton Rihter, nekadašnji direktor Stanfordskog linearnog akceleratora, kasnije je ocenio da je velika greška bila to što su međunarodni partneri traženi tek nakon što su svi ključni parametri projekta već bili određeni.
Istovremeno, SAD su prolazile kroz period recesije i pritisaka da se smanji državna potrošnja. Kongres je finansirao i druge izuzetno skupe projekte, među kojima je bila i Međunarodna svemirska stanica, dok je cena SSC-a neprestano rasla.
U oktobru 1993. Kongres je definitivno ukinuo finansiranje. Tada je na projektu radilo oko 2.000 ljudi, uključujući približno 200 naučnika. Istraživanje iz 1994. godine pokazalo je da je oko polovine naučnika uključenih u SSC kasnije napustilo oblast fizike.
CERN je kasnije ostvario ono što SSC nije stigao
Evropski Veliki hadronski sudarač (LHC) u CERN-u počeo je sa radom godinama nakon propasti američkog projekta. Naučnici eksperimenata ATLAS i CMS objavili su u julu 2012. godine otkriće čestice koja odgovara Higsovom bozonu.
Time je ostvaren jedan od glavnih naučnih ciljeva koji je prvobitno bio namenjen SSC-u. Iako je LHC radio pri nižoj energiji sudara od planiranih 40 TeV u Teksasu, ostvarivao je mnogo veći broj sudara u jedinici vremena.
Gašenje SSC-a nije označilo kraj američke fizike čestica. Naučnici iz SAD nastavili su rad u domaćim laboratorijama, ali i na međunarodnim eksperimentima, uključujući one u CERN-u.
Američki institut za fiziku ocenjuje da je ukidanje SSC-a predstavljalo prelomni trenutak u kojem je vodeća uloga u fizici visokih energija prešla iz Sjedinjenih Država u Evropu.
Preostala infrastruktura u Teksasu nikada nije korišćena kao akcelerator. Scientific American je 2013. godine objavio da su pristupna okna zatrpana, dok se u preostalim tunelima skuplja kišnica. Oni danas predstavljaju tihi podzemni spomenik jednom od najvećih naučnih projekata koji nikada nije proradio.
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
