U Italiji, koja se bori sa štetom od turizma, ovo je jedinstven primer u kojem turisti spasavaju grad – bukvalno – od propadanja.
Postoje mesta koja deluju kao da su negde između ovog i onog sveta, između stvarnosti i sna, ili barem kao da su kartonski setovi za neki fantastičan ili (pre)slatko romantični film.
Jedno takvo mesto je Čivita di Banjoređo u italijanskoj regiji Lacio, oko 120 kilometara severno od Rima… ako ništa drugo, onda kada izroni iz magle ili se nosi na oblacima koji ga vekovima nisu odveli nikuda. Ovaj srednjovekovni grad nalazi se na vrhu usamljene stene, na visoravni koja postaje sve uža i uža.
Grad koji priroda polako briše sa mape
Zbog stena koje stalno uništava erozija, on se bukvalno lomi, propada i malo po malo smanjuje.
To mu je donelo tužno ime „Umirući grad“ i proteralo stotine i stotine njegovih nekadašnjih stanovnika. Danas ih je ostalo toliko da ih bukvalno možete nabrojati na prstima.
Grad kojim vlada priroda Čivita di Banjoređo je bio stari grad, ili bolje rečeno gradsko jezgro Banjoređoa, kompaktnijeg i neuporedivo naseljenijeg grada, danas ceo kilometar udaljenog od svog nekadašnjeg centra.
Od njega do Čivite di Banjoređo vodi samo jedan put, a to je pešački most dug trista metara. Među stotinama sličnih italijanskih srednjovekovnih gradova utvrđenih na svojim brdima, do kojih se ne može doći ničim širim od bicikla ili Vespe, Čivita di Banjoređo sa svojim kamenim mostom dodaje dozu drame dok hodate ka gradskoj kapiji, Porta di Santa Marija, gde vas dočekuju dva lava koji su, poput fudbalera, legli i pobedonosno stavili šape na ljudske glave, piše Pun kufer.
Grad su osnovali Etrurci pre više od 2.500 godina, a kasnije su ga „preuzeli“ Rimljani i srednjovekovni vladari, ali jedini pravi vladar ovog mesta je priroda. Razorni zemljotres krajem 17. veka dodatno je oslabio stenu i potpuno odvojio ovaj deo grada od današnjeg Banoređa, stanovnici su napustili grad i ostavili ga na milost i nemilost stene koja ga nikada nije prihvatila.
Ludost, hrabrost ili genije?
Tako je Čivita ostala gotovo ista kao što je bila pre nekoliko vekova, ali je daleko od toga da je mesto gde ćete se iscrpiti znamenitostima. Glavni trg sa crkvom Svetog Donata (sa vrednim drvenim raspećem iz Donatelove radionice), nekoliko renesansnih palata, Muzej geologije i dela Frane (gde ćete saznati sve o klizištima i odronima) i grobnica Svetog Bonaventure, koji je ovde rođen, mogu se posetiti za dva sata, ako vas zaista zanima istorija.
Ostatak vremena koje imate priliku da provedete ovde možete provesti u šarmantnim novootvorenim kafićima, restoranima sa lokalnom kuhinjom i malim prodavnicama rukotvorina. Ipak, preporučujemo vam da se izgubite u kamenim ulicama, ispod tendi, među cvećem, kovanim ogradama i otkrijete bezbroj detalja koji su još uvek netaknuti turizmom i nekako uspavani u tom procepu između istorije i vekovne samoće i ove nove turističke šarenile. A vidikovci, ako ništa drugo, ostaviće vas bez reči.
Danas Čivita di Banjoređo ima više od milion posetilaca godišnje, zahvaljujući onome što su mnogi smatrali ludom odlukom gradonačelnika Banjoređa, Frančeska Biđotija, da počne da naplaćuje ulaz u grad. Od početnih evra i po, ulaznica je za nekoliko godina porasla na pet evra, cena koju i danas iznosi, a sav prihod se ulaže u očuvanje starog grada i podršku steni koja ga gura. U Italiji koja se bori sa štetom od turizma, ovo je jedinstven primer u kojem turisti spasavaju grad – bukvalno – od propadanja.
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
