Od najranijeg detinjstva trpela je toliko nepodnošljive bolove u desnom stopalu da poslednjih godina gotovo nije mogla da izlazi iz kuće. Na kraju je sama odlučila da amputira nogu. Danas tvrdi da je to bila najbolja odluka u njenom životu.
Džes se sa bolovima borila praktično od rođenja. Već sa 16 meseci lekari su joj dijagnostikovali juvenilni idiopatski artritis, bolest koja izaziva upalu zglobova. Imala je temperaturu, otečene zglobove i toliko jake bolove da je čak prestala da hoda i puzi. Kada je imala 15 godina, stanje joj se dramatično pogoršalo. Lekari su otkrili da boluje i od kompleksnog regionalnog bolnog sindroma (CRPS).
„Nikada nisam znala kako izgleda život bez bola. Imala sam osećaj kao da mi je celo stopalo u modricama i kao da me neko neprestano ubada u njega, pali ga i pušta kroz njega električnu struju“, opisala je Džes godine patnje. Kada bi bol morala da oceni na skali od jedan do deset, dala bi mu sedmicu. A u poslednje vreme stanje se dodatno pogoršavalo. Ponekad je imala osećaj da živa gori, a već sledećeg trenutka kao da ju je neko potopio u ledenu vodu.
Bolest joj je postepeno oduzela gotovo sve. Zbog bolova je propustila veći deo poslednje školske godine, završne ispite polagala je kod kuće i izgubila brojne prijatelje. Nije mogla čak ni da navuče čarapu ili obuje cipelu. Zimi uopšte nije mogla da izlazi napolje jer je hladnoća dodatno pojačavala bolove. U najtežem periodu provela je osam meseci zatvorena u kući, gotovo ne izlazeći ni iz spavaće sobe. Patila je od depresije, anksioznosti i društvene izolacije, a zbog kombinacije lekova i nedostatka sna čak je imala i halucinacije.
Naravno, Džes je isprobala brojne metode lečenja, uključujući operaciju skočnog zgloba i stimulaciju kičmene moždine. Ništa nije pomagalo. Posle više od dve godine konsultacija sa lekarima odlučila se za radikalno rešenje – amputaciju desne noge. Od trojice hirurga dvojica su podržala zahvat, dok je treći bio oprezniji zbog njenih godina i dijagnoze.
„Većini ljudi amputacija može delovati kao gore rešenje jer su navikli na to da im udovi normalno funkcionišu i ne bole ih“, objašnjava Džes kako bi zahvat verovatno doživela zdrava osoba. „Mislim da bi imali mnogo više razumevanja kada bi makar jedan jedini dan iskusili kako je živeti sa užasnim bolom 24 sata dnevno“, dodaje.
Operisana je u aprilu 2026. Iako je postojao rizik da bolovi neće nestati, bila je spremna da ga prihvati. I isplatilo se! Posle otprilike dva meseca počela je da oseća veliko olakšanje. „Kvalitet mog života se neverovatno poboljšao. Mogu češće da izlazim iz kuće, osećam se samostalnije, mnogo bolje spavam i ponovo se osećam kao ja“, zadovoljno ističe.
Džes za sada ne koristi protezu, ali intenzivno ide na rehabilitaciju i priprema se za prve korake sa veštačkom nogom. Na društvenim mrežama podiže svest o životu sa hroničnim bolom i invaliditetom. A zbog svoje odluke nimalo ne žali.
„Bila je to ispravna odluka, u to nema nikakve sumnje. To je bila jedina mogućnost koja je zaista mogla da mi ublaži bol“, zaključuje mlada Britanka, piše Profimedia.
