Ako ste propustili, prvi deo priče o Karnegiju i njegovoj poslovnoj imperiji možete pročitati na ovom linku.
Godine 1901. prodao je čeličnu kompaniju za sumu koja ga je svrstala među najbogatije ljude na svetu. Ipak, iza priče o poslovnom trijumfu ostao je i krvavi sukob sa radnicima, dok je njegov kasniji pokušaj da bogatstvo vrati društvu otvorio pitanje koje je aktuelno i danas: koliko novca čovek ima pravo da zadrži za sebe?
Kada je Endrju Karnegi početkom sedamdesetih godina 19. veka počeo ozbiljnije da ulaže u proizvodnju čelika, Amerika je ulazila u razdoblje ubrzane industrijalizacije. Železnice su se širile, gradili su se mostovi i fabrike, a čelik je postajao jedan od ključnih materijala nove ekonomije.
Karnegi je prepoznao da najveću prednost neće imati nužno onaj ko prvi napravi proizvod, već onaj ko uspe da ga proizvodi u velikim količinama, uz niže troškove i pouzdaniju kontrolu nad celim lancem snabdevanja. Nešto veoma slično se događa trenutno u Kini, o čemu je Bizportal pisao.
Imperija u kojoj se svaki dolar računao
Karnegi je širio proizvodne kapacitete i ulagao zaradu nazad u posao. Umesto da se zadovolji profitom, novac je koristio za modernizaciju fabrika, nabavku sirovina i povećanje proizvodnje. Posebno važnu ulogu imao je Henri Klej Frik, industrijalac koji je raspolagao velikim poslovnim interesima u proizvodnji koksa, goriva neophodnog za proizvodnju gvožđa i čelika. Njihova saradnja pomogla je Karnegiju da stekne veću kontrolu nad troškovima.
Njegova poslovna logika bila je jednostavna: ako kompanija može jeftinije da nabavlja sirovine, efikasnije da ih prerađuje i pouzdanije da isporučuje gotov proizvod, može da ostvari veću zaradu i da dodatno ulaže u rast. Do kraja 19. veka Karnegi je izgradio čeličnu kompaniju koja je postala jedan od najvećih proizvođača na svetu. Godine 1899. objedinio je svoje poslovne interese u Karnegi stil kompani (Carnegie Steel Company).
Njegovo bogatstvo raslo je zajedno sa američkom industrijom. Čelik koji je proizvodio bio je važan za železnice, mostove i građevinarstvo, a kompanija je postala simbol snage američkog kapitalizma. Međutim, uspeh nije imao samo poslovnu stranu.
Homsted: mračna strana čeličnog carstva
Godine 1892. u Karnegijevoj čeličani u Homstedu, u Pensilvaniji, izbio je veliki sukob između uprave i radnika. Spor se odnosio na plate, uslove rada i pokušaj kompanije da oslabi uticaj sindikata.
Karnegi je javno govorio o važnosti rada i kapitala, ali se u praksi suočio sa protivrečnošću koja je pratila mnoge industrijske magnate tog vremena. Njegov poslovni uspeh zavisio je od produktivnosti fabrika, dok su radnici pokušavali da zaštite svoje zarade i pravo na organizovanje.
Dok je Karnegi boravio u Škotskoj, Frik je vodio operacije u Homstedu. Uprava je zaključala fabriku i angažovala pripadnike privatne bezbednosne agencije Pinkerton kako bi omogućila ponovno pokretanje proizvodnje. Sukob je prerastao u nasilje, uz poginule i ranjene na obe strane. Državne snage kasnije su intervenisale, a štrajk je slomljen. Sindikat je pretrpeo težak poraz, dok je Karnegijeva reputacija bila ozbiljno narušena.
Homsted je postao jedna od najpoznatijih epizoda američke industrijske istorije. Pokazao je da industrijska efikasnost i ogromna zarada mogu imati visoku društvenu cenu, naročito kada se interesi vlasnika i zaposlenih nađu na suprotnim stranama.
Za Karnegija je to ostalo jedno od najneugodnijih poglavlja njegovog poslovnog nasleđa. Njegova slika dobrotvora i zagovornika napretka nikada nije mogla u potpunosti da se odvoji od događaja u Homstedu.
Ponuda koja je promenila istoriju američkog biznisa
Na prelazu u 20. vek Karnegi se našao pred novom prekretnicom. Njegova kompanija bila je izuzetno uspešna, ali je poslovanje na tako velikom nivou zahtevalo sve više kapitala i nosilo nove rizike. Tada se pojavio Džon Pjerpont Morgan, moćni bankar koji je želeo da konsoliduje američku industriju čelika.
Godine 1901. Morgan je otkupio Karnegijevu čeličnu kompaniju u poslu vrednom približno 480 miliona dolara. Karnegijev lični udeo iznosio je oko 250 miliona dolara, prema istorijskim prikazima transakcije. U okviru šireg poslovnog dogovora nastala je kompanija U.S. Steel, jedan od najvećih industrijskih giganata tog vremena.
Karnegi je praktično napustio svakodnevni biznis. Čovek koji je decenijama gradio industrijsku imperiju sada je imao priliku da se posveti pitanju koje ga je sve više zaokupljalo: šta bi trebalo učiniti sa ogromnim bogatstvom?
Zašto je verovao da bogatstvo mora da se vrati društvu
Karnegi je još pre prodaje kompanije počeo da finansira obrazovne i kulturne projekte. Njegovo iskustvo iz mladosti, kada su mu knjige i biblioteka otvorili nove mogućnosti, uticalo je na odluku da pomogne drugima da dobiju pristup znanju.
U eseju „Jevanđelje bogatstva“, objavljenom 1889. godine, zastupao je stav da bogati ljudi imaju odgovornost da svoje bogatstvo koriste za dobrobit društva, umesto da ga samo ostave naslednicima. Nije se zalagao za to da se novac deli bez jasnog cilja. Verovao je da ga treba usmeravati u institucije koje ljudima pružaju dugoročne mogućnosti – pre svega u biblioteke, škole, univerzitete i naučna istraživanja.
Karnegi je tokom života finansirao hiljade biblioteka i podržao osnivanje ili razvoj brojnih obrazovnih, naučnih i kulturnih institucija. Godine 1911. osnovao je Carnegie Corporation of New York, kojoj je namenio veliki deo preostalog bogatstva za unapređenje obrazovanja i širenje znanja.
Njegova filantropija nije izbrisala kontroverze iz poslovne karijere, ali je ostavila trag koji je nadživeo kompaniju koju je prodao.
Čovek koji je promenio značenje bogatstva
Endrju Karnegi umro je 11. avgusta 1919. godine. Iza sebe je ostavio priču o izuzetnom poslovnom usponu, industrijskom preobražaju Amerike i filantropiji koja je oblikovala čitave generacije.
Njegov život ne može se svesti ni na jednostavnu priču o uspehu ni na osudu bogatog industrijalca. Bio je čovek koji je razumeo kako se kapital pretvara u moć, ali i neko ko je verovao da veliko bogatstvo nosi obaveze koje prevazilaze lični interes. Karnegi je pokazao kako se poslovna imperija gradi dugoročnim ulaganjima, kontrolom troškova i prepoznavanjem promena na tržištu. Istovremeno, Homsted je ostao upozorenje da ekonomski uspeh ne govori celu priču o tome kako je taj uspeh ostvaren.
Možda je upravo u tome najvažnija pouka njegove biografije: novac može da izgradi čelične fabrike, univerzitete i biblioteke, ali način na koji se stiče i koristi određuje kakvo će nasleđe ostaviti. Karnegi je od siromašnog dečaka postao jedan od najbogatijih ljudi svog doba, a zatim je veliki deo bogatstva usmerio u obrazovanje i nauku. Njegov život ostavlja pitanje koje nije izgubilo značaj ni više od jednog veka kasnije: da li se uspeh meri samo onim što čovek izgradi za sebe, ili i onim što ostavi drugima?
Kraj.
Prvi deo priče o Karnegiju možete pročitati u odvojenoj vesti.
Bizportalovu biografiju Džona Rokfelera možete pročitati na ovom linku.
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
