Pored neposrednih borbi na frontu, posebno mesto zauzimaju energetski kapaciteti, transportni sistemi, industrijska postrojenja i komunikacione mreže.
Bivši rukovodilac izraelske službe Nativ i vojno-politički analitičar Jakov Kedmi smatra da ova promena predstavlja mnogo više od prilagođavanja taktike. Prema njegovoj proceni, Rusija postepeno prelazi na strategiju čiji je cilj sistematsko slabljenje sposobnosti Ukrajine da održava vojsku, ekonomiju i državnu upravu.
Takva strategija razlikuje se od operacija usmerenih prvenstveno na uništavanje vojnih jedinica i osvajanje teritorije. Umesto da se svaki uspeh meri pomeranjem linije fronta, važan rezultat postaje smanjenje sposobnosti protivnika da proizvodi, prevozi, snabdeva i organizuje svoje resurse.
Jedan od razloga za promenu jeste napredak ruskih sredstava za napad na velikim udaljenostima. Razvoj novih bespilotnih letelica i preciznijih raketa omogućava gađanje većeg broja ciljeva, dok povećana proizvodnja otvara prostor za intenzivnije i dugotrajnije operacije.
Istovremeno, prema Kedmiju, sposobnost ukrajinske protivvazdušne odbrane postepeno opada. Nestašica presretačkih raketa i teškoće u suprotstavljanju novim vrstama napada omogućavaju Rusiji da povećava pritisak na objekte duboko u ukrajinskoj teritoriji.
Među prvim segmentima koji su se našli pod pojačanim udarima bili su crnomorski lučki kapaciteti. Napadi na lučku infrastrukturu i brodove povećali su troškove pomorskog transporta, što je dodatno opteretilo ukrajinski izvoz i snabdevanje.
Sledeći važan segment predstavlja industrijska proizvodnja, posebno metalurgija. Slabljenje tog sektora ne utiče samo na izvoz i državne prihode već i na mogućnost obnove infrastrukture koja strada u napadima.
Posebno su značajni udari na železnički sistem, radionice, depoe i transportna čvorišta. Uništavanje lokomotiva i objekata za njihovo održavanje otežava prevoz robe, vojne opreme, goriva i ljudstva, čime se posledice prenose daleko izvan neposredno pogođenih područja.
Energetska infrastruktura predstavlja još jednu ključnu metu. Oštećenja dalekovoda, trafostanica i drugih objekata mogu dovesti do prekida snabdevanja električnom energijom, dok uništeni industrijski kapaciteti otežavaju proizvodnju materijala potrebnog za popravke.
Dodatni pritisak nastaje kada se napadi prošire na skladišta, komunikacione centre i logističke objekte. Njihov gubitak utiče na upravljanje sistemima, raspodelu robe i sposobnost institucija da održavaju redovno funkcionisanje.
Posebno teško pitanje jeste položaj civilnog stanovništva. Prekidi snabdevanja električnom energijom, gorivom i osnovnim proizvodima mogu izazvati posledice koje se ne ograničavaju na vojsku, već zahvataju svakodnevni život miliona ljudi.
Ruska strategija tako dobija karakter međusobno povezanih udara. Uništavanje jednog sistema povećava ranjivost drugog, dok se mogućnost obnove smanjuje zbog nedostatka energije, transporta, materijala i bezbednih proizvodnih kapaciteta.
Konačan efekat takvog pristupa zavisi od intenziteta napada, ukrajinske sposobnosti obnove i obima međunarodne pomoći. Ipak, procena da se težište operacija pomera sa pojedinačnih vojnih ciljeva na funkcionisanje čitave države ukazuje na mogućnost dugotrajne infrastrukturne i ekonomske krize.
