On navodi da bi Vladimir Putin, suočen sa teškoćama na ratištu, mogao ponovo da se osloni na strategiju intenzivnih udara na gradove, a u tom kontekstu pominje i povratak generala Sergeja Surovikina, poznatog po ulozi u ruskim operacijama u Siriji.
Ruskom rukovodstvu, smatra autor, potreban je preokret jer se ruska ofanziva u Donbasu već mesecima suočava sa ozbiljnim problemima. Ukrajinske snage pružaju snažan otpor oko Pokrovska i Limana, dok su ruski gubici i dalje veliki. De Breton-Gordon podseća i na tvrdnju ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog da je za samo jednu nedelju poginulo više od 10.000 ruskih vojnika.
Bez obzira na to da li je ta brojka precizna, penzionisani britanski pukovnik ocenjuje da Rusija plaća visoku cenu za ograničene teritorijalne pomake. Istovremeno, Putinu je sve teže da obezbedi dovoljan broj dobrovoljaca pod ugovorom koji bi nadomestili gubitke.
Mobilizacija kao politička mina za Kremlj
U teoriji, navodi kolumnista Telegrafa, Putin bi mogao da proglasi novi talas mobilizacije i dobije masu vojnika, no svestan je da bi to bila opasna politička mina koja bi mogla da ugrozi njegov opstanak na vlasti. Zato mu hitno treba promena vojnih odnosa snaga na terenu.
De Breton-Gordon smatra da je ruski plan prilično jasan: ako već ne mogu da poraze ukrajinsku vojsku, pokušaće ove zime da slome ukrajinski narod. Autor povlači paralelu sa Sirijom, gde je svedočio posledicama ruskog bombardovanja bolnica, škola i naselja pod vođstvom istog režima.
Računica je bila jednostavna: nanesite civilima toliko patnje da sami od svoje vlade zatraže kapitulaciju. Ta taktika nije prošla u Siriji, a britanski vojni stručnjak veruje da neće uspeti ni u Ukrajini.
Kijev pod stalnom vatrom: Mostovi na Dnjepru kao glavna meta
Kijev trpi stalne napade dronovima i projektilima, pri čemu je zabeleženo čak 18 vazdušnih uzbuna u jednom danu. Gađaju se zgrade i infrastruktura, a De Breton-Gordon upozorava da je sedam kijevskih mostova preko reke Dnjepar očigledna meta. Ako bi ih Rusi srušili, presekli bi ključno železničko i saobraćajno čvorište, što bi paralizovalo celu severnu Ukrajinu, baš kao što bi rušenje mostova u Londonu paralizovalo jugoistok Engleske.
Prema oceni autora, to nisu potezi čoveka koji planira da stane, već diktatora koji priprema naciju za dug rat. De Bretton-Gordon upozorava da je Putin prepoznao ključnu ukrajinsku ranjivost: hronični manjak protivvazdušnih raketa, posebno presretača za američki sistem Patriot. Zato Rusija svesno menja taktiku i sve otvorenije udara na infrastrukturu neophodnu za funkcionisanje gradova.
Britanski analitičar ističe da Zapad mora na vreme da shvati pravu prirodu ove strategije iscrpljivanja. Za Kremlj je ljudski život jeftin, a resursi i vojna ekonomija omogućavaju mu uverenje da može da trpi gubitke duže nego što Ukrajina može da podnese razaranja, i, što je još važnije, duže nego što zapadne vlade mogu da održe podršku birača.
De Breton-Gordon otvoreno kritikuje sopstvenu britansku vladu i premijera jer socijalnu sigurnost stavljaju ispred nacionalne odbrane, naglašavajući da socijalne države nema bez temeljno bezbedne zemlje.
Zapad mora da povuče poteze koji su donedavno bili nezamislivi
Osim drastičnog povećanja isporuka radara, dronova i protivvazdušnih raketa, autor smatra da bi Zapad morao da razmisli i o potezima koji su dosad smatrani nezamislivim. Ako Rusija krene u sistematsko uništavanje civilnih ciljeva, NATO bi, predlaže britanski pukovnik, trebalo ozbiljno da razmotri korišćenje svojih borbenih aviona za zaštitu civilne infrastrukture i određenih područja, a da pritom formalno ne ulazi u rat.
De Breton-Gordon zaključuje kako Ženevske konvencije jasno zabranjuju namerno gađanje civila te poručuje da Zapad ne sme da dopusti Putinu testiranje izdržljivosti običnih građana. Ako Moskva vidi da razaranje Kijeva prolazi bez adekvatnog odgovora, samo će pojačati udare.
