Starenje često povezujemo sa slabljenjem pamćenja i kognitivnih sposobnosti, ali priča 102-godišnjeg Australijanca Brajana Berija pokazuje da godine i demencija ne moraju da idu zajedno.
Beri je i u dubokoj starosti sačuvao izuzetno dobro pamćenje, smisao za humor i veliko interesovanje za ljude. Upravo zato njegov način života privukao je pažnju istraživača koji proučavaju takozvane „superstarce“ – ljude koji i u veoma poznim godinama imaju očuvane mentalne sposobnosti.
Kako je objavio Univerzitet Novog Južnog Velsa u Sidneju, u Berijevom životu mogu se prepoznati brojne navike koje naučnici povezuju sa zdravijim starenjem mozga.
On, međutim, ne tvrdi da poseduje čudesnu formulu za dugovečnost.
Za svoje godine kaže da je imao sreće, a svakog jutra zahvalan je što je dobio još jedan dan.
„Probudiš se ujutru i kažeš sebi: Brajane, evo te još jedan dan. Hvala Gospodu“, ispričao je.
Preživeo rat, siromaštvo i velike životne gubitke
Beri je odrastao u Sidneju tokom Velike depresije, u vreme kada se živelo veoma skromno i ništa se nije bacalo.
„Hleb i mast bili su velika stvar. Mislio si da je to nešto najbolje“, prisetio se.
Za Božić je cela porodica dobijala jednu kokošku, od koje se koristilo gotovo sve. Cipele su bile toliko dragocene da ih deca nisu nosila svakodnevno.
„Dobio bi par cipela za Božić, ali nisi smeo da ih nosiš u školu. Čuvao si ih za posebne prilike. U školu si išao bos, čak i zimi“, ispričao je.
Iako se živelo teško, seća se veoma bliskih odnosa među ljudima. Komšije su menjale jaja za povrće, svi su se poznavali, a deca su odmalena učena poštovanju.
Upravo takvu društvenu povezanost istraživači danas navode kao jedan od faktora koji mogu biti važni za zdravlje mozga u starijem dobu.
Radio je i stalno bio među ljudima
Školu je napustio sa 15 godina i zaposlio se u fabrici slatkiša. Kada je počeo Drugi svetski rat, otišao je u vojsku i dve i po godine proveo na Novoj Gvineji.
Posle rata radio je kao kondukter, zatim kao vozač tramvaja i autobusa.
Kasnije je gotovo dve decenije bio ragbi sudija, a stigao je i do najvišeg nivoa takmičenja. Kao pomoćni sudija učestvovao je u šest finala australijske ragbi lige između 1972. i 1977. godine.
„Uživao sam u svakom minutu. To prijateljstvo sa drugim sudijama nikada ne zaboraviš“, rekao je.
Čak se ni nakon stotog rođendana nije potpuno povukao iz društvenog života. Automobil je prestao da vozi tek nekoliko godina ranije, a nastavio je da organizuje godišnja okupljanja nekadašnjih sportskih sudija.
Nikada nije pušio niti pio alkohol
Njegova unuka Luiz kaže da njen deda retko govori o navikama koje istraživačima posebno privlače pažnju.
Tokom života nije pušio niti pio alkohol, mnogo se kretao i imao je veoma aktivan društveni život.
„On ima aktivniji društveni život od bilo koga koga poznajem“, rekla je njegova unuka, opisujući ga kao čoveka punog ljubavi i empatije, koji retko osuđuje druge.
Istraživači Centra za zdravo starenje mozga Univerziteta Novog Južnog Velsa upravo u takvom načinu života vide više faktora koji mogu doprineti očuvanju zdravlja mozga – fizičku aktivnost, druženje, izbegavanje pušenja i prekomernog alkohola, osećaj svrhe i pomaganje drugim ljudima.
Beri, međutim, nikada na to nije gledao kao na nekakav zdravstveni program. Za njega je to jednostavno bio život.
Supruga mu je 13 godina živela sa demencijom
Jedan od najtežih perioda njegovog života nije bio rat, već bolest supruge Rouz.
Poznavali su se još od svoje 15. godine. Venčali su se, dobili decu, otplatili kuću i zajedno proveli decenije.
Kada je Rouz ušla u osamdesete godine, počele su neobične promene.
Jednom je napravila pitu od jabuka i u nju stavila sirovu piletinu. Ostavljala je puter na šporetu dok ne izgori, a jednom je zaboravila vodu u kadi i poplavila kuću.
Na kraju joj je dijagnostikovana demencija.
Beri ju je, nakon što je smeštena u dom, posećivao svakog dana, često od jutra do kasnog popodneva.
Ponekad bi ga prepoznala i bila ona stara, a nekada bi ga optuživala da je nije posetio nedeljama ili da ima drugu ženu.
„Ponekad je veoma bolelo. Ali znao sam da njen mozak više ne funkcioniše kao moj“, rekao je.
Rouz je preminula u 93. godini, nakon približno 13 godina kognitivnog propadanja.
„Budite dobri prema toj osobi“
Iz svega što je prošao sa suprugom, Beri je izvukao jedan jednostavan savet za porodice ljudi sa demencijom.
„Budite dobri. Budite dobri prema toj osobi, jer njen mozak nije kao vaš. Oni su i dalje u svom telu, ali više ne mogu da vam daju ono što su nekada mogli.“
Njegova priča pokazuje i koliko demencija menja život čitave porodice, a ne samo osobe kojoj je dijagnoza postavljena.
Istraživači naglašavaju da starenje samo po sebi ne znači da će čovek razviti demenciju.
Genetika jeste važna, ali ulogu imaju i faktori iz okruženja, životne navike i društvene okolnosti. Među faktorima na koje se tokom života može uticati navode se fizička aktivnost, krvni pritisak, ishrana, pušenje, društvena izolacija i drugi elementi zdravlja i načina života.
To, naravno, ne znači da zdrav način života garantuje da demencije neće biti.
Ni Beri ne tvrdi da je pronašao recept za 100 godina života.
Njegov „recept“ staje u nekoliko reči
Kada su ga pitali šta bi savetovao mlađim generacijama koje žele dug, sadržajan i mentalno aktivan život, nije govorio o komplikovanim pravilima, suplementima ili posebnim dijetama.
„Uživajte u životu. Radujte mu se. Svaki dan je drugačiji, ali uživajte u onome što imate“, rekao je.
Za svoju porodicu ima još jednostavniju poruku:
„Želim da znaju da sam ih voleo sve vreme dok su bili sa mnom. Ono što im ostavljam, ostavljam sa ljubavlju. Obožavam svoju porodicu.“
I kada posle 102 godine treba da sažme ono što je naučio, njegov odgovor ostaje jednostavan:
„Uživaj u onome što imaš.“
