Nemci kupuju američke rakete koje mogu da dosegnu duboko u Rusiju – potrošiće 3,4 milijarde evra

Bundesver, odnosno nemačke oružane snage, planira da izdvoji gotovo 3,4 milijarde evra za američke krstareće rakete Tomahawk i kopnene lansere sistema Tajfon MRC (Typhon MRC), navodi Politico pozivajući se na interne planske dokumente nemačkog Ministarstva odbrane.

Nova sposobnost omogućila bi nemačkim snagama da gađaju komandne centre, vazduhoplovne baze, raketne jedinice, logistička čvorišta i druge visokovredne ciljeve daleko iza linije fronta. Time bi Nemačka značajno ojačala svoju ulogu u konvencionalnom odvraćanju NATO-a, dodajući dugometnu preciznu vatrenu moć namenjenu ometanju sposobnosti protivnika da održava i koordinira vojne operacije, piše Army recognition.

Sistemi Tomahawk i Typhon deo su mnogo šireg nemačkog programa razvoja naoružanja velikog dometa, čija se vrednost procenjuje na gotovo 12 milijardi evra. Prema dokumentima nemačkog Ministarstva odbrane do kojih je došao Politico, cilj je da nemačke snage mogu da izvedu duboke udare na pozadinu protivnika, ali da pritom ostanu u domenu konvencionalnog odgovora, odnosno ispod nuklearnog praga.

To predstavlja značajnu promenu u strukturi nemačkih oružanih snaga nakon Hladnog rata. Umesto da se za napade na velike udaljenosti prvenstveno oslanja na borbene avione, Bundesver želi da uspostavi mobilnu kopnenu raketnu snagu sa strateškim dometom.

Nemačka istovremeno razvija i jeftinije krstareće rakete koje bi mogle da se proizvode u velikim količinama, kao i buduće anglo-nemačke sisteme. Međutim, Tomahawk i Typhon predstavljaju najzreliju kratkoročnu opciju za brzo uspostavljanje ove sposobnosti.

Dogovor sa SAD već postignut

Nabavka je već otišla dalje od pukog internog plana potrošnje. Nemačka vlada je 10. jula 2026. godine potvrdila da su Berlin i Vašington postigli dogovor koji Nemačkoj omogućava nabavku raketa Tomahawk i kopnenih lansera Typhon.

Nemačko Ministarstvo odbrane navelo je da bi ovo oružje zatvorilo važnu prazninu u sposobnosti koju Berlin naziva Deep Precision Strike, odnosno dubokim preciznim udarima. Istovremeno, Nemačka nastavlja da razvija evropski program dugometnog udara i modernizuje raketu Taurus kroz projekat Taurus Neo.

Bundesver je kasnije potvrdio da je Nemačka Sjedinjenim Državama podnela formalni zahtev za nabavku, dok bi konačni ugovor ovakve vrednosti morao da dobije odobrenje nemačkog Bundestaga.

Tajfon – pokretna lansirna platforma

Tajfon (Typhon), koji američka vojska označava kao sistem srednjeg dometa (Mid-Range Capability), predstavlja mobilni raketni sistem na točkovima zasnovan na kopnenoj verziji vertikalnog lansirnog sistema Mk 41.

Jedan lanser nosi četiri lansirne ćelije i može da koristi rakete Tomahawk, dok američka konfiguracija može da lansira i rakete SM-6.

Prema opisu Bundesvera, Typhon je mobilni sistem sposoban da lansira Tomahawk na ciljeve udaljene više od 2.000 kilometara. To Nemačkoj daje radijus dejstva kakav njene postojeće kopnene snage nemaju.

Mobilnost je pritom od ključnog značaja. Lansirne jedinice mogu da menjaju položaje nakon dejstva, umesto da zavise od stalnih raketnih baza. Time se protivniku otežavaju nadzor, lociranje i planiranje preventivnog udara.

Šta to znači u poređenju sa Rusijom?

Poređenje sa postojećim ruskim raketnim snagama pokazuje zbog čega Nemačka ovu sposobnost smatra strateški važnom.

Ruska balistička raketa Iskander-M, koja se takođe lansira sa mobilnih kopnenih platformi, ima domet od približno 500 kilometara i namenjena je brzim udarima na aerodrome, komandne centre, položaje protivvazdušne odbrane i druge operativne ciljeve.

Sa druge strane, iz aviona lansirana raketa Kinžal ima prijavljeni domet od približno 1.500 do 2.000 kilometara i kreće se brzinama karakterističnim za balističke projektile, pružajući Rusiji mogućnost brzog udara na ciljeve duboko unutar teritorije NATO-a.

Tomahawk je potpuno drugačiji sistem. To je podzvučna krstareća raketa, a ne balistički projektil. Ona žrtvuje brzinu u korist veoma velikog dometa, leta na maloj visini i mogućnosti fleksibilnog planiranja putanje do cilja.

Nemački Typhon zato ne bi bio kopija sistema Iskander ili Kinžal. Njegova uloga bila bi da NATO-u pruži dodatnu mogućnost ugrožavanja ruske vojne infrastrukture u dubokoj pozadini, sa mobilnih lansirnih platformi raspoređenih na evropskom tlu.

Domet od 2.000 kilometara menja pravila

Domet veći od 2.000 kilometara ima ogromne operativne posledice.

Umesto da nemačke kopnene snage budu ograničene na ciljeve neposredno iza bojišta, Typhon bi mogao da ugrozi vojnu infrastrukturu na znatno širem području evropskog ratnog prostora, u zavisnosti od položaja lansera i politike određivanja ciljeva.

To bi moglo da obuhvati vazduhoplovne baze iz kojih Rusija izvodi borbene operacije, komandno-kontrolne centre, infrastrukturu za lansiranje raketa dugog dometa, skladišta municije i goriva, železnička čvorišta i druge logističke objekte koji omogućavaju dopremanje snaga prema istočnom krilu NATO-a.

Cilj, dakle, nije samo povećanje dometa. Suština je da se protivnik primora da brani i objekte koji su do sada mogli da se smatraju zaštićenim samom svojom udaljenošću od fronta.

Zašto je to važno u potencijalnom sukobu Rusije i NATO-a?

Ruske vojne operacije oslanjaju se na slojevitu protivvazdušnu odbranu, balističke i krstareće rakete, elektronsko ratovanje, vazduhoplovne baze i široku logističku mrežu koja se prostire duboko u pozadini.

Kopnena raketna snaga naoružana Tomahawkom dala bi Nemačkoj još jedan način da napada delove te mreže, bez potrebe da borbeni avioni prethodno prodiru u najteže branjene delove ruskog vazdušnog prostora.

Istovremeno, takva sposobnost bi dodatno opteretila rusku odbranu, jer bi ruski komandanti morali da računaju na mobilne NATO lansere koji mogu da dejstvuju sa velikih udaljenosti od neposrednog bojišta.

Nemačka se trenutno u velikoj meri oslanja na vazduhoplovno lansiranu raketu Taurus KEPD 350 za konvencionalne napade velikog dometa. Taurus je moćno oružje, ali zahteva da borbeni avion prethodno stigne do odgovarajućeg područja za lansiranje.

Typhon bi uveo nezavisnu kopnenu opciju sa znatno većim dometom. Nemački komandanti bi tako mogli da izvode duboke udare bez angažovanja borbenog aviona za svaku pojedinačnu misiju.

Zbog toga bi ova dva sistema bila pre komplementarna nego međusobno zamenljiva. Avioni nude mobilnost i mogućnost napada iz različitih pravaca, dok mobilni kopneni lanseri omogućavaju trajnu konvencionalnu vatrenu moć, uz mogućnost rasipanja, prikrivanja i premeštanja između misija.

Tri i po milijarde evra nisu mala investicija

Prijavljeni iznos od 3,4 milijarde evra pokazuje da Nemačka ne razmatra simboličnu nabavku.

Ovakva sposobnost zahteva mnogo više od samih raketa i lansera. Potrebni su komandno-kontrolni sistemi, pomoćna vozila, komunikaciona infrastruktura, obuka, objekti, održavanje, logistika i integracija sa nemačkim i NATO sistemima za određivanje ciljeva.

Upravo ti prateći elementi određuju da li će Nemačka dobiti nekoliko lansera za ograničenu upotrebu ili će uspostaviti kompletnu operativnu raketnu formaciju sposobnu za izvođenje ponovljenih dubokih udara tokom dugotrajnog sukoba.

Važno je, međutim, naglasiti da 3,4 milijarde evra predstavljaju plansku cifru iz internih dokumenata o kojima je izvestio Politico, a ne javno objavljen konačni ugovor o nabavci.

Berlin menja vojnu strategiju

Širi nemački program raketa velikog dometa predstavlja deo mnogo veće promene u razmišljanju o evropskom odvraćanju nakon početka rata u Ukrajini.

Prema pisanju Politica, nemačko Ministarstvo odbrane očekuje da bi čitav paket na kraju mogao da košta gotovo 12 milijardi evra. On obuhvata sve – od relativno jeftinih krstarećih raketa do Tomahawka i budućih nemačko-britanskih naprednih sistema.

Interni dokumenti navodno duboke udare označavaju kao prioritet i Nemačke i NATO-a, sa ciljem da komandni centri, aerodromi, raketni lanseri i logistička čvorišta budu ugroženi stotinama ili hiljadama kilometara iza linije fronta.

Nemačka sve više odsustvo ovakvog oružja smatra ranjivošću, jer Rusija već raspolaže širokim arsenalom balističkih i krstarećih raketa različitih dometa.

Iskander ruskim kopnenim snagama pruža mobilnu balističku sposobnost na oko 500 kilometara, Kinžal dodatno proširuje domet iz vazduha, dok krstareće rakete Kalibr mogu da gađaju ciljeve udaljene hiljadama kilometara.

Planirana nemačka flota Tomahawka neće ukloniti postojeću neravnotežu, ali bi uvela konvencionalnu opciju sposobnu da ugrozi vojnu infrastrukturu na sličnoj strateškoj dubini.

Mobilnost kao ključ preživljavanja

Pokretljivost sistema Typhon mogla bi da bude posebno važna u početnoj fazi visokointenzivnog sukoba.

NATO vazduhoplovne baze, skladišta municije, komandni centri i poznati fiksni raketni položaji mogli bi da postanu prioritetne mete ruskih napada dugog dometa. U takvim uslovima preživljavanje bi sve više zavisilo od rasipanja i prikrivanja snaga.

Mobilna raketna baterija može da se premešta između unapred pripremljenih ili privremenih položaja, čime se protivniku komplikuje proces lociranja i gađanja.

To Nemačkoj potencijalno daje način da sačuva sposobnost dubokog udara čak i nakon što protivnik počne da napada poznatu vojnu infrastrukturu.

Američko rešenje kao prelaz ka evropskom oružju

Američki sistem trebalo bi da posluži i kao svojevrsni most do razvoja evropskih alternativa.

Nemačka vlada je potvrdila da njen dugoročni pristup kombinuje kupovinu već dostupnih sistema, saradnju kroz European Long-Range Strike Approach i modernizaciju rakete Taurus kroz projekat Taurus Neo.

Ovakav redosled ima strateški značaj. Evropskim programima raketa velikog dometa biće potrebne godine za razvoj, testiranje i pokretanje industrijske proizvodnje, dok je američka vojska već uvela Typhon u operativnu upotrebu.

Za Nemačku bi kupovina postojećeg američkog sistema mogla da skrati period tokom kojeg Bundesver nema ozbiljnu kopnenu sposobnost za duboke udare.

Veliki posao i za američku odbrambenu industriju

Nabavka ima i značajnu industrijsku i transatlantsku dimenziju.

Tomahawk je već etablirana američka porodica raketa, dok Typhon koristi tehnologiju razvijenu za brodske lansirne sisteme i prilagođenu mobilnoj kopnenoj platformi.

Nemačka narudžbina vredna više milijardi evra dodatno bi produbila transatlantske industrijske veze u trenutku kada Berlin istovremeno ulaže velike iznose u evropske raketne programe.

Time bi se Nemačka svrstala među članice NATO-a koje traže američko oružje velikog dometa upravo kao odgovor na ruske raketne i protivpristupne sposobnosti.

Konačna odluka još nije doneta

Ipak, važno je naglasiti da prijavljenih 3,4 milijarde evra za sada predstavlja plansku cifru, a ne odobren ugovor.

Politico je do podataka došao na osnovu internih dokumenata nemačkog Ministarstva odbrane, dok nemačka vlada još nije javno objavila konačan broj raketa, broj lansera Typhon, detaljnu strukturu troškova niti plan njihovog baziranja.

Nemački zvaničnici takođe su naglasili da nabavka ovakvog finansijskog i strateškog značaja mora da prođe parlamentarnu proceduru.

Drugim rečima, Berlin je dobio političko odobrenje Vašingtona da krene u realizaciju ove sposobnosti, ali će konačnu odluku o finansiranju doneti Bundestag.

Ako bude odobrena, nabavka bi predstavljala jednu od najznačajnijih promena u nemačkim vojnim sposobnostima od ubrzanja procesa naoružavanja nakon 2022. godine.

Snaga Typhon opremljena Tomahawkom dala bi Bundesveru potpuno novu mogućnost da sa kopna napada ciljeve daleko iza prednjih položaja NATO-a, komplikujući rusko vojno planiranje i pružajući dodatnu opciju za napade na protivvazdušnu odbranu, komunikacije, logističke pravce i komandnu infrastrukturu.

Strateška promena zato je mnogo veća od same kupovine američkih raketa.

Nemačka priprema potpuno novu kategoriju nacionalne vojne moći – mobilnu konvencionalnu snagu za duboke udare, sposobnu da deluje na velikim udaljenostima i podrži NATO u potencijalnom visokointenzivnom sukobu sa ravnopravnim protivnikom.

U kombinaciji sa širim nemačkim ulaganjima u raketno naoružanje, planirana nabavka Tomahawka i Typhona pokazuje da se Berlin pomera od koncepta u kojem je njegova osnovna uloga prvenstveno odbrana teritorije NATO-a na samoj liniji sukoba ka sposobnosti da konvencionalnim oružjem nanese udar duboko unutar vojnog sistema protivnika – pre nego što njegove snage uopšte budu u mogućnosti da u punoj meri budu angažovane.