Pevač Rade Petrović doživeo je najveću tragediju koja moje da zadesi čoveka – sahranio je svog sina, dok mu se drugi naslednik teško razboleo.
Vlasnik hitova „Šumadijo, Šumadijo, ko bi tebe ostavio“ i „Kud se žuriš, hej, živote“ smogao je snage da progovorio o bolnoj temi – kako je preminuo njegov sin Dragan, te kako je njegov naslednik Zoran oboleo od šizofrenije. U teškim trenucima najveća podrška bila mu je supruga Olga, koja je preminula mesec dana nakon što je njihovom sinu dijagnostikovana šizofrenija.
– Kada se Dragan vratio iz vojske, Olga je umrla. To je bilo 1987. godine, eto, on je imao tada 22 godine. Olga je imala bubrežni nefritis. Otkrili su joj ga kada je rodila mlađeg sina Zorana. To je krenulo malo, pa je posle bilo sve lošije i na kraju nikako. Mesec dana pre nego što je umrla Olga, razboli nam se Zoran. Sedi, stavlja hranu u usta, pa pljune, imao je taj neki čudan pogled. Nešto pre toga pevao sam bolesnicima u „Lazi Lazareviću“ i odmah uzmem i okrenem ljude tamo u bolnici. Dobio sam jednu sestru koja mi je rekla da ga odmah dovedem, bez obzira na to što je nedelja i maltene nema nikoga. Odvedem ga ja tamo, pitali su me da li uzima drogu, znao sam da ne uzima. Onda su ga uveli samog unutra. Izlazi doktor i kaže da mora da ostane u bolnici. Tamo je bio tri dana i onda su ga prebacili u Padinsku skelu. Ustanovili su mu šizofreniju. Za Dragana, Olgu i mene ti dani su bili strašni. Olga je samo plakala što se to desilo njemu koji je tek počeo život i ništa od života neće imati… Tako je i bilo, niti je sposoban za rad, niti za porodicu, ni za šta… Olga mu je svaki dan spremala supu u termosu i hranu, odlazio sam i hranio ga, jer drugačije nije hteo da jede. Šetao sam sa njim po onim dugim, uskim hodnicima od po sto metra. Davao sam poklone, podmićivao sam ih tamo – pričao je Rade.
Život mu nekoliko godina nakon toga zadao još jedan udarac, njegov sin Dragan je preminuo.
– Stariji sin Dragan umro je pre tri i po godine. On je bio profesor gitare u muzičkoj školi. Odjedanput, za osam dana je otišao. Aneurizma na mozgu, pukao mu je krvni sud… Tako da mu se jedan dan samo slošilo i… Bio sam na slavi kod prijatelja. Slavio je Svetog Nikolu i zove me moja Mila i kaže dođi brzo po Dragana, njemu nešto nije dobro. Odem ja, odmah zovemo lekara, pregledao ga malo, levo-desno i kaže:
O smrti sina
Radetovog naslednika je bolest brzo pokosila i nakon osam dana je izgubio životnu bitku.
„Ma, ne, proći će to.“ To isto veče zove me unuka i kaže: „Deda, brzo dođi, tati nije dobro!“ Odem ja gore, telefoniram mojoj ženi Mili, a ona mi je rekla da ih odmah zovem i da će ga sigurno transportovati. Kada su mi rekli da ga vode u onu bolnicu dole kod stanice, pomozi mi, kako se beše zove? Da, „Sveti Sava“! Kad su ga tamo poslali, znao sam koliko je sati. Za osam dana je otišao… Bio je kao dobro, levo- desno, i onda ga prebace na odeljenje za lakše slučajeve. Sutradan mu je pozlilo i… Nisam nikada uspeo da prevaziđem Draganovu smrt, posle godinu dana sam počeo da živim i radim normalno, ali nikada to više nije bilo to. Svakoga dana ja ležem i budim se sa njim u mislima i srcu. Znači, veruj mi, ne postoji dan da ne pomislim na njega bar deset puta dnevno. Evo, tri i po godine je prošlo i to će verovatno tako ostati dogod sam živ. Ne znam ni sam kako se nosim sa tim, velika mi je pomoć i moja sadašnja žena Mila. Dragan mi je ostavio iza sebe najveće blago, moju unuku Olgu. Ime je dobila po baki. Olga ima 28 godina.
