Naprotiv, mogao bi ukloniti prepreku koja je do sada veliki deo ruskih snaga vezivala za sporo probijanje najutvrđenijeg dela ukrajinskog fronta.
Britanski politički analitičar Aleksander Merkuris smatra da je ranije postojala realna mogućnost da Rusija, nakon rešavanja pitanja Donjecka i Luganska, zaustavi dalje teritorijalno širenje rata. Danas mu takav ishod izgleda znatno manje verovatan.
Još od pregovora 2022. godine Donbas je predstavljao jednu od glavnih teritorijalnih tačaka spora. I kasniji ruski predlozi ostali su snažno vezani za zahtev da ukrajinske snage napuste teritorije Donjecke i Luganske oblasti koje Moskva smatra svojim.
Dok ih Ukrajina kontroliše, ti prostori imaju pregovaračku vrednost. Kijev može da ponudi povlačenje ili promenu statusa u zamenu za ruske ustupke na drugim područjima. Ali ako Rusija te teritorije sama zauzme, ta karta nestaje sa stola.
Tada se događa dvostruka promena. Ukrajina gubi jedan od najvažnijih instrumenata kojima bi mogla da traži ruske ustupke, dok ruske snage više ne moraju da troše ogroman deo resursa na pojas koji se godinama gradio u Donbasu. To bi moglo promeniti i samu prirodu rata.
Dosadašnje borbe u velikoj meri liče na rat opsada. Napredovanje je sporo jer se jedna po jedna utvrđena tačka okružuje, pritiska, iscrpljuje i zauzima. Takva vrsta ratovanja stvara utisak da će se čitav sukob zauvek nastaviti istim tempom. Međutim, iza najjačih fortifikacionih linija ne mora postojati jednako gust sistem odbrane.
Merkuris zato govori o mogućem prelasku iz rata opsada u mnogo pokretljiviji rat manevara. Ako se velika utvrđenja izgube, ruskim jedinicama može se otvoriti prostor za brže napredovanje i korišćenje operativne dubine koju ranije nisu imale.
To je klasična karakteristika dugih ratova iscrpljivanja. Mesecima ili godinama front se pomera veoma sporo, stvarajući utisak stabilnosti. Ali iza tog prividnog mirovanja gomilaju se gubici ljudstva, oružja, rezervi i fortifikacija.
Kada se dostigne kritična tačka, tempo može naglo da se promeni. Zato eventualni pad poslednjih velikih ukrajinskih uporišta u Donbasu ne bi trebalo posmatrati samo kao završetak jedne kampanje. Mnogo važnije pitanje bilo bi gde bi se ruska vojska zatim usmerila.
Moskva bi tada imala više snaga na raspolaganju, a Kijev manje pripremljenih položaja iza prvobitnog odbrambenog sistema. Istovremeno bi se promenila diplomatija. Teritorija koja je nekada mogla da bude predmet razmene postala bi završena činjenica, dok bi novi delovi Ukrajine počeli da ulaze u vojnu računicu.
Najveća greška bila bi pretpostaviti da će tempo rata u budućnosti nužno izgledati isto kao u prethodne četiri godine. Upravo završetak najsporije faze može otvoriti mnogo bržu i nepredvidljiviju etapu.
