Sve više ljudi sa Balkana napušta Nemačku, pokazuju novi podaci nemačkog Saveznog zavoda za statistiku Destatis. Statistika je ponovo otvorila pitanje o kojem se poslednjih meseci sve češće govori – da li se ljudi zaista masovno vraćaju u domovine ili se iza brojki kriju sasvim drugačije životne priče?
Tema je zainteresovala i one koji godinama žive u inostranstvu. Jedna Hrvatica, koja već osam godina živi van domovine, potražila je iskustva drugih nakon što je na televiziji pogledala prilog o navodnom „masovnom povratku Hrvata“.
„Zanima me koliko je to stvarno tačno iz vaše perspektive. Poznajete li nekoga ko je odlučio da se vrati? Ili ste se možda vi sami vratili? Lično već neko vreme razmišljam o povratku u Hrvatsku nakon osam godina provedenih u inostranstvu, pa bih volela da čujem iskustva ljudi koji imaju slična razmišljanja ili su taj korak već napravili“, napisala je Hrvatica na Reditu.
Njen upit ubrzo je privukao veliki broj komentara. Javljali su se ljudi sa Balkana koji žive u Nemačkoj, a mnogi su poručili da im je život u inostranstvu dobar i da zasad, pa čak ni dugoročno, ne razmišljaju o povratku u Hrvatsku ili neku drugu zemlju bivše Jugoslavije.
Prema njihovim iskustvima, deo ljudi koji se odlučuje na povratak to ne čini zato što im je život u inostranstvu postao nepodnošljiv, kako se ponekad prikazuje u javnosti. Razlozi su često lične prirode – porodica, nasledstvo, želja da deca budu bliže bakama i dekama ili potreba da se pomogne starijim roditeljima.
„Da ceo svet gori, ne bih se vratio“
Jedan Hrvat, koji sa suprugom već deset godina živi u Nemačkoj, detaljno je opisao svoje iskustvo. Navodi da se uglavnom ne druže sa drugim Hrvatima, ali su tokom godina ipak ostali u kontaktu sa osam porodica koje su iz Hrvatske u Nemačku stigle pre otprilike pet godina.
Od tih osam porodica, kako tvrdi, samo jedna se prošle godine odlučila na povratak u Hrvatsku.
„Mi smo u Nemačkoj već deset godina. Uglavnom se ne družimo sa našim ljudima, ali, hteli mi to ili ne, u kontaktu smo sa osam porodica koje su iz Hrvatske došle u Nemačku pre pet godina. Od tih osam porodica jedna se prošle godine odlučila vratiti. Razlog je bio taj što su u Zagrebu mnogo toga nasledili i želeli su da im deca češće budu sa bakama i dekama“, ispričao je.
Za ostale porodice sa kojima je u kontaktu kaže da uglavnom dele slično mišljenje o mogućnosti povratka.
„Ostali manje-više imaju istu priču – pre bi umrli nego se vratili u Hrvatsku. Ili bi jednostavno otišli bilo gde drugde. I ja to stalno govorim i ponavljam svima: da ceo svet gori, a Hrvatska ne, pre bih se bacio u vatru nego se vratio u Hrvatsku.“
Ističe da on i supruga možda nisu tipičan primer hrvatskih iseljenika jer Hrvatsku nisu napustili zbog niskih primanja.
„Nismo otišli iz Hrvatske zbog novca. Ja sam tada imao platu od 16.000 kuna neto, a žena oko 11.000 kuna neto. Otišli smo zbog balkanskog mentaliteta i ne volimo haos koji je tamo postao normalan“, objasnio je.
„Za deset godina postigli smo ono što u Hrvatskoj ne bismo za pet života“
Prema njegovim rečima, tokom deset godina života u Nemačkoj ostvarili su mnogo više nego što veruje da bi mogli u Hrvatskoj.
„Za deset godina u Nemačkoj postigli smo ono što ne bismo postigli ni za pet života u Hrvatskoj. Ekipa nam je fenomenalna, uživamo u životu, a da ne spominjem radnu nedelju od 34 sata koju imamo i žena i ja.“
Dodaje da oboje imaju i 38 dana godišnjeg odmora, zbog čega im, kako kaže, nije teško da više puta godišnje posete Hrvatsku ako njegova supruga poželi da provede vreme sa porodicom i prijateljima.
U međuvremenu su kupili stan koji je, prema njegovim rečima, sada otplaćen i iznajmljuje se, dok su prošle godine završili i izgradnju kuće.
Naveo je i primer prijatelja koji su se vratili u Hrvatsku, a sa kojima je njegova porodica i dalje bliska.
„Prijatelji koji su se vratili u Hrvatsku grade kuću. Redovno se čujemo jer je moja žena kuma njihovom detetu. Jedino što od njega čujem jeste kukanje, jad i priče o tome koliko je sve zeznuto“, opisao je svoje iskustvo Hrvat koji živi u Nemačkoj.
„Ljudi odu na godišnji, sve im izgleda lepo, a onda se vrate u stvarnost“
Sa njegovim stavom složio se i drugi Hrvat koji takođe sa suprugom približno deset godina živi u Nemačkoj. Ni on trenutno ne razmatra povratak u Hrvatsku.
Prema njegovom iskustvu, među ljudima koje poznaje postoje oni koji su se vratili zbog konkretnih životnih okolnosti, poput nasledstva. Međutim, tvrdi da se veliki deo povratnika nakon određenog vremena ponovo odlučuje na odlazak.
„Svi koje znam, a koji su se vratili u Hrvatsku, vratili su se ili zbog nekog nasledstva ili iz sličnih razloga. Ali od deset porodica koje su se vratile u Hrvatsku, njih devet ponovo ode u Nemačku nakon šest meseci do godinu dana rada i života u Hrvatskoj, kada vide kako je stvarno.“
Smatra da se deo ljudi na povratak odlučuje nakon što tokom godišnjeg odmora stekne idealizovanu sliku života u Hrvatskoj.
„Ljudi se vraćaju u Hrvatsku jer tokom godišnjeg odmora tamo provedu lepo vreme i slušaju priče kako je nekome odlično u nekoj kompaniji. A onda, kada se vrate i zaposle u toj istoj kompaniji, shvate da im je kolega govorio drugačije jer mu je bilo neprijatno da prizna kako stvari zapravo funkcionišu.“
Iz jednog sela otišlo više od 25 porodica, vratila se samo jedna
Jedan od učesnika rasprave opisao je i situaciju u svom mestu.
„Iz mog sela u poslednjih deset godina na zapad je odselilo više od 25 porodica. Samo se jedna vratila prošle godine i već sada ponovo razmišljaju o odlasku u Nemačku.“
Kao razlog navodi probleme sa pronalaženjem posla i razliku između očekivanja i stvarnih uslova rada.
„Žena ne može da pronađe posao, a muž, koji je keramičar, shvatio je da su ga lagali kada su mu govorili da se kvadrat postavljenih pločica u Hrvatskoj naplaćuje jednako kao u Nemačkoj“, naveo je.
Njegovo iskustvo pokazuje kako odluka o povratku može da izgleda drugačije kada se iz perspektive godišnjeg odmora ponovo počne živeti svakodnevica, tražiti posao i plaćati svi troškovi života.
Rasprava na Reditu takođe pokazuje da odlazak iz Nemačke ne mora automatski da znači povratak na Balkan, kao što ni povratak u domovinu ne znači nužno trajan ostanak.
Za neke je presudna blizina porodice, za druge nasledstvo ili želja da deca odrastaju uz bake i deke. Deo iseljenika, s druge strane, smatra da je u inostranstvu pronašao način života kojeg se, bez obzira na statistike i priče o masovnom povratku, zasad ne želi odreći.
Na kraju, brojke o iseljavanju i povratku mogu da pokažu trend, ali iza svake odluke stoji drugačija životna priča – od porodičnih razloga i imovine do posla, životnog standarda i jednostavno osećaja da je negde drugde život bolji.
