Više od godinu dana blokaderi su građanima Srbije pokazivali šta o njima zaista misle. Nisu morali ljudi da nagađaju kakvu im budućnost priprema samozvana elita – ona im je to svakodnevno saopštavala na ulicama, društvenim mrežama i u televizijskim nastupima.
Svako ko je glasao za Srpsku naprednu stranku, ko je podržavao predsednika Aleksandra Vučića ili se samo usudio da ne prihvati blokadersku politiku, proglašavan je „ćacijem“, krezubim, nepismenim, siromašnim, potkupljenim i nedostojnim da odlučuje o sopstvenoj državi.
Iz blokaderskih krugova i sa naloga koji ih podržavaju stizale su poruke da pristalice i članove SNS-a treba juriti po ulicama, „jahati“, „dinstati“, lustrirati, izvesti pred sudove i trpati u zatvore. Sve zajedno, bez individualne krivice, postupka i dokaza – samo zato što pripadaju stranci ili glasaju drugačije.
Čuli su se čak i zahtevi da penzionerima treba oduzeti pravo glasa, odnosno zabraniti da odlučuju na izborima, jer se njihova politička volja ne dopada samozvanoj eliti. Jedna takva objava, kojom se zabrana glasanja traži za penzionere i sve starije od 60 godina, pojavila se i početkom avgusta. Dakle, ljudi koji su decenijama radili, gradili zemlju i podizali generacije, prema blokaderskoj logici ne bi smeli da se pitaju o njenoj budućnosti.
Toliko o demokratiji.
Više od godinu dana blokirali život i obrazovanje
Blokaderi nisu ostali samo na uvredama i pretnjama. Mesecima su građanima oduzimali pravo na normalan život, slobodno kretanje, rad i obrazovanje.
Blokirali su ulice, raskrsnice, mostove, fakultete i institucije. Zaustavljali su saobraćaj i sprečavali ljude da stignu na posao, kod lekara ili svojim porodicama. Studente koji su želeli da uče i polažu ispite držali su kao taoce političke borbe, dok su blokadu nastave predstavljali kao vrhunac borbe za društvo.
Ko se usprotivio, bio je izložen vređanju i targetiranju. Ko je pokušao da prođe kroz blokadu, rizikovao je sukob. Ko je rekao da želi normalan život, proglašen je neprijateljem.
Građane i funkcionere gađali su jajima, polivali vodom, pokazivali im srednji prst, a pojedinci nisu prezali ni od pokazivanja polnih organa. Napadali su policajce, vređali ih i gađali predmetima, dok su odlazak pred kuće političkih neistomišljenika pokušavali da predstave kao legitimni oblik pritiska.
Drugim rečima, privatni život, dom i porodica prestali su da budu granica onog trenutka kada bi blokaderski krugovi nekoga proglasili metom.
I mrtvog dečaka izmislili da bi podigli tenzije
Posebno opasan primer predstavljala je tvrdnja da je maloletni dečak iz Valjeva preminuo od posledica navodne policijske brutalnosti.
Bez potvrde, identiteta, medicinske dokumentacije ili zvaničnih podataka, plasirana je priča o smrti šesnaestogodišnjaka. Govorilo se da je dečak pretučen, operisan, a zatim i da je preminuo. Priča je korišćena za podizanje tenzija i stvaranje atmosfere u kojoj bi svako nasilje prema državi i policiji bilo unapred opravdano.
Ispostavilo se da navodna smrt nije potvrđena i da je javnosti plasirana još jedna neistina. Uprkos tome, gotovo niko od onih koji su širili takvu priču nije pokazao odgovornost niti se izvinio građanima koje je pokušao da uznemiri i izvede na ulicu.
Sada se čak obeležava godišnjica događaja u Valjevu, dok se preko činjenice da je javnost obmanjivana pričom o smrti maloletnika prelazi kao da se ništa nije dogodilo.
To više nije politička propaganda. To je opasno igranje ljudskim životima i emocijama čitavog društva.
Posle svih uvreda i sejanja straha shvatili da im trebaju glasovi
A onda su blokaderi pogledali istraživanja, prebrojali svoju podršku i shvatili neprijatnu istinu: na vlast se ne dolazi samo glasovima iz vračarskih salonaca, kafića „kruga dvojke“ i sa pažljivo uređenih profila na društvenim mrežama.
Za pobedu na izborima potrebni su im upravo oni ljudi koje su mesecima vređali.
Potrebni su im penzioneri kojima bi zabranili da glasaju. Potrebni su im radnici koje su sprečavali da stignu na posao. Potrebni su im studenti kojima su blokirali obrazovanje. Potrebni su im poljoprivrednici, domaćice, prodavci, medicinske sestre, vozači, zanatlije i stanovnici malih mesta koje su nazivali nepismenima, siromašnima i politički nedoraslima.
Blokaderi su, izgleda, spremni i na najveće žrtve zarad dolaska na vlast i, kako vole da kažu, „spasavanja Srbije“. Zaseli na svoje tastature i odlučili da iz svojih vračarskih salonaca vrednih milione evra i urbanih potkrovlja „kruga dvojke“ konačno stupe u kontakt sa onim što doživljavaju kao „neobrazovanu i siromašnu Srbiju“.
Poput drugog silaska među običan svet, takozvani večiti studenti spustili su se sa svojih elitističkih visina među – plebs. Među srpski narod.
Narod za njih nije narod, već „područje“ u koje treba ući
Povod za ovaj iznenadni nalet socijalne osetljivosti jeste ocena Zorana Stojiljkovića, profesora Fakulteta političkih nauka u penziji, izneta u tekstu tabloida „Nova“ pod naslovom „Predizborni program studenata: zaštita zaposlenih i otvaranje afera vlasti“.
– Za izbornu promenu jako je važno izaći iz urbanog dela stanovništva i ući u područje neobrazovanih i siromašnih. Ako je to studentima pošlo za rukom, to je onda uzdrmalo ovaj režim. Važno je što su studenti pokazali da su socijalno osetljivi – ocenio je Stojiljković.
Već način na koji se govori o građanima Srbije dovoljno otkriva. Za blokadersku elitu oni nisu ljudi sa svojim životima, porodicama, problemima i političkim stavovima, već nekakvo „područje“ u koje treba „ući“ pred izbore.
Kao da je reč o neistraženoj teritoriji koju treba osvojiti, a ne o sopstvenom narodu.
Nema ni pokušaja da se kaže kako treba razgovarati sa građanima, saslušati ih ili razumeti zbog čega biraju određenu politiku. Ne, potrebno je „ući“ među „neobrazovane i siromašne“, kao da samozvana elita kreće u antropološku ekspediciju po nepoznatim krajevima.
I sve to nakon što su te iste građane duže od godinu dana vređali, ponižavali, blokirali i zastrašivali.
Vučić razgovara sa građanima, oni im pišu poruke na Fejsbuku
U pomenutom tekstu tvrdi se da je kampanja za izbore, koji još nisu ni raspisani, već u punom jeku. Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću zamera se što „po šatorskim veseljima obilazi mala mesta“, dok se kao veliki politički iskorak predstavlja to što su takozvani studenti počeli da na Fejsbuku, u nekoliko kratkih crtica, objašnjavaju „šta će studenti uraditi za vas“.
Dakle, dok Vučić razgovara sa ljudima u gradovima, selima i zaseocima i rešava probleme svakog ko mu se obrati za bilo kakvu pomoć, a primera za to je bezbroj, blokaderi su otkrili Fejsbuk i odlučili da preko društvenih mreža pokažu koliko su „socijalno osetljivi“.
Vučić stane pred građane, sasluša njihove probleme, primi kritiku ako je ima i pokuša da pronađe i pronađe rešenje. Blokaderi građane prvo nazovu nepismenim i krezubim, a zatim im sa bezbedne udaljenosti pošalju objavu u kojoj objašnjavaju šta će navodno učiniti za njih.
To nikako nije socijalna osetljivost, već čista manipulativna predizborna računica.
Milioni građana ne glasaju zato što su „neobrazovani“
Prema takvoj logici, 1.783.701 građanin koji je 2023. godine glasao za listu „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“, kao i 2.224.914 birača koji su na predsedničkim izborima 2022. podržali Vučića, svoj izbor napravili su zato što su – siromašni i neobrazovani.
Nije, dakle, moguće da imaju svoj stav. Nije moguće da vide puteve, bolnice, škole, fabrike i promene u mestima u kojima žive. Nije moguće ni da jednostavno ne žele da državu predaju ljudima čiji se politički program prečesto svodio na blokade, nasilje, paljenje kontejnera i beskonačno prelaženje pešačkih prelaza.
Prema blokaderskoj pameti, narod je samo nedovoljno obrazovan da bi shvatio sopstveni interes.
Srećom, tu su oni da ga obrazuju. Preko Fejsbuka.
Mala mesta za njih su očigledno samo rezervoari glasova naseljeni „siromašnima i neobrazovanima“, kojima treba objasniti da su do sada pogrešno glasali, pogrešno razmišljali, a verovatno i pogrešno živeli.
Podsmevaju se i malim mestima i tradiciji
Dok se blokaderski krugovi podsmevaju „malim mestima“ i šatorima, zaboravljaju da su se pod tim istim šatorima generacije Srba venčavale, slavile rođenja i punoletstva, ispraćale sinove u vojsku, dočekivale rođake i prijatelje, ali i zajedno podnosile tuge i nepravde.
Ono što je za njih predmet podsmeha, za veliki deo Srbije predstavlja život, tradiciju i zajedništvo.
Za razliku od njih, Vučić se godinama trudi da obiđe svaki kraj zemlje, razgovara sa građanima, sasluša njihove probleme i pokuša da pronađe rešenje. Ne plaši se da stane ni pred ljude koji ga kritikuju i čuje ono što mu se možda neće dopasti.
Ne stidi se ni da kaže da mu je Kokin Brod lepši od Hvara i Briona, na kojima tako rado odmara samozvana blokaderska elita koja bi danas da spasava siromašne građane Srbije – samo dok od njih ostaje dovoljno udaljena.
Kako će se boriti za narod koji preziru?
Tu dolazimo do ključnog pitanja: kako ljudi koji žele poverenje građana planiraju da se bore za narod koji očigledno posmatraju sa visine?
Kako će razumeti probleme običnog čoveka ako ga unapred svrstavaju među siromašne, neobrazovane i politički nedorasle? Kako će čuvati zemlju ako se stide njene istorije, tradicije i identiteta? Kako će voditi ljude kojima se podsmevaju i čiji način života ne poznaju?
I kako danas očekuju glas od čoveka kojeg su juče nazivali „ćacijem“, krezubim i glupim? Kako će prići penzioneru kojem su želeli da oduzmu pravo glasa? Kako će ubediti roditelje da im veruju nakon što su njihovoj deci blokirali pravo na obrazovanje? Kako će zatražiti podršku policajca kojeg su vređali, gađali i napadali?
Narod nije eksperimentalno „područje“ u koje se ulazi pred izbore. Građani nisu masa koju treba prevaspitavati niti glasačka tela koja čekaju da im neko iz vračarskog salona objasni kako treba da misle.
Da biste vodili Srbiju, morate najpre da je poznajete. Da biste se borili za njen narod, morate da ga poštujete. A da biste zaslužili njegovo poverenje, morate da budete spremni da ga saslušate – a ne da mu se podsmevate.
Nije greh biti siromašan. Nije sramota ni nemati fakultetsku diplomu. Čovekova vrednost ne meri se kvadraturom stana, adresom, titulom niti pripadnošću samoproglašenoj eliti.
Mnogo je veća sramota odreći se sopstvenih korena, poniziti svoj narod i setiti ga se samo onda kada su vam potrebni njegovi glasovi.
