Nisu imale skupa đubriva, hemiju ni internet, ali su im bašte bile pune krupnog i sočnog paradajza. Njihovi trikovi i danas daju odlične rezultate.
Dovoljno je da otvorite stari porodični album i videćete fotografije na kojima baka ili deda u rukama drže paradajz veličine dve pesnice. Mnogi se danas pitaju kako je to bilo moguće u vreme kada nije bilo modernih preparata, skupih prihrana i stručnih saveta na internetu.
Odgovor je jednostavan – ljudi su mnogo više posmatrali prirodu, učili jedni od drugih i strpljivo negovali zemlju. U vreme bivše Jugoslavije gotovo svako selo, a i mnoga gradska dvorišta, imala su svoju baštu. Znanje se prenosilo sa kolena na koleno, a mnogi trikovi i danas mogu da donesu bogat rod.
Sve je počinjalo još u jesen
Naši stari su govorili da dobar paradajz ne počinje u proleće, već mnogo ranije. Zemlja se pripremala još tokom jeseni.
U baštu su unosili dobro zgoreli stajnjak, domaći kompost i drveni pepeo, a zatim su zemljište ostavljali da preko zime odmori. Verovalo se da zemlja mora da „sazri“ kako bi u proleće dala biljci sve što joj je potrebno.
Pepeo se nije rasipao nasumice, već se dodavao u svaku sadnu jamicu jer je prirodan izvor kalijuma i fosfora, važnih za formiranje krupnih i sočnih plodova.
Paradajz nikada nije išao na isto mesto
Jedno pravilo gotovo niko nije kršio – paradajz se nije sadio na isto mesto dve godine zaredom.
Posle njega dolazili su pasulj, grašak, luk ili kupus. Na taj način zemlja se obnavljala, a biljke su bile znatno otpornije na bolesti poput plamenjače.
Prihrana iz bureta bila je pravo čudo
Pre nego što su se pojavila moderna đubriva, gotovo svako domaćinstvo imalo je bure u kojem je stajala kopriva potopljena u vodi.
Posle nekoliko dana fermentacije dobijala se tečnost neprijatnog mirisa, ali fantastičnog dejstva. Tom prihranom zalivao se koren paradajza, a biljke su postajale snažnije i zelenije.
Često se koristio i rastvor kvasca ili potopljenog starog hleba. Ovakva prirodna prihrana podsticala je razvoj korena i ubrzavala rast biljke.
Naravno, koristio se i stajnjak, ali nikada svež. Uvek je bio dobro odstajao ili razblažen vodom kako ne bi spržio korenje.
Jedna greška mogla je da prepolovi rod
Naši stari nisu dozvoljavali da paradajz raste kako hoće.
Redovno su zakidali zaperke i ostavljali jednu ili dve glavne stabljike kako bi sva snaga biljke otišla u plodove, a ne u višak lišća.
I zalivanje je imalo svoja pravila. Paradajz se zalivao ređe, ali obilno, isključivo uz koren. Voda je morala da bude odstajala i zagrejana na suncu, često kišnica sakupljena u buradima, jer se verovalo da hladna voda iz bunara ili česme usporava rast biljke.
Sadnice su morale da očvrsnu
Pre nego što bi ih presadili u baštu, domaćini su nekoliko dana iznosili rasad napolje kako bi se biljke postepeno navikle na sunce, vetar i promene temperature.
Takve sadnice bile su otpornije i kasnije su davale mnogo više plodova.
Najveće blago bilo je sopstveno seme
Možda i najveća tajna starih baštovana bila je to što gotovo niko nije svake godine kupovao novo seme.
Seme se čuvalo od najvećih, najzdravijih i najukusnijih plodova. Tako su godinama stvarali sorte koje su bile prilagođene upravo njihovom dvorištu, zemljištu i klimi.
Upravo zato su paradajzi iz bakine bašte često bili krupniji, otporniji i ukusniji od mnogih današnjih hibrida.
Možda je baš u tome bila tajna
Naše bake i deke nisu imali moderne preparate, ali su imali nešto što danas često nedostaje – vreme, strpljenje i veliko iskustvo. Njihove metode bile su jednostavne, prirodne i proverene u praksi.
Možda upravo zato mnogi i danas kažu da paradajz iz nekadašnjih jugoslovenskih bašti nije imao konkurenciju – bio je veći, mirisniji i mnogo ukusniji od većine onoga što danas završava na našim trpezama.
