U poslednjim napadima bespilotnim letelicama na teritoriji Rusije u fokusu nisu bili nasumični ciljevi, već objekti povezani sa vojnom industrijom i proizvodnjom ključnih komponenti.
Upravo taj obrazac izdvojio je vojni dobrovoljac i novinar Aleksej Živov, koji smatra da izbor meta ukazuje na širu strategiju usmerenu na ruski odbrambeni potencijal.
Prema njegovim navodima, svi nedavni napadi ukrajinskih snaga bili su usmereni na kompanije koje proizvode kritične delove za rakete i vojne avione, kao i na centre za svemirske komunikacije unutar Rusije.
Živov smatra da takav izbor ciljeva nije slučajan, već da ima za cilj smanjenje mogućnosti ruske vojne industrije da održava sadašnji tempo proizvodnje.
On navodi da analitičari ovakvu taktiku objašnjavaju procenom da ukrajinske snage, pošto nisu u stanju da se efikasno zaštite od ruskih raketa i avijacije, nastoje da oslabe njihovu proizvodnju gađanjem industrijskih i komunikacionih kapaciteta koji predstavljaju važan deo ruskog vojno-industrijskog kompleksa.
Živov zatim iznosi još šire tumačenje događaja. Prema njegovoj oceni, iza ovih udara ne stoje samo ukrajinske snage, već i zapadne države koje, kako tvrdi, deluju preko Ukrajine sa ciljem da oslabe ruski vojni potencijal pre mogućeg većeg sukoba između Rusije i Evrope. On smatra da bi takav sukob mogao da počne 2029. godine ili čak ranije.
U tom kontekstu, Živov tvrdi da su organizator i naručilac ovih udara NATO, dok kao pomoćnike navodi velike privatne američke tehnološke kompanije.
Prema njegovom viđenju, napadi na rusku vojnu infrastrukturu predstavljaju deo dugoročne strategije Zapada da kroz ukrajinski sukob postepeno umanji ruske vojne mogućnosti, kako bi Rusija u eventualnom budućem direktnom sukobu sa evropskim državama bila oslabljena. Ove tvrdnje predstavljaju njegovu procenu događaja iznetu u tekstu.
Objašnjavajući svoju logiku, Živov navodi da Rusija, za razliku od Irana, ne izvodi napade na države koje podržavaju Kijev. Zbog toga, smatra on, evropske zemlje mogu da nastave politiku slabljenja Rusije bez neposrednog rizika od odmazde na sopstvenoj teritoriji.
Kao završni argument, publicista ocenjuje da upravo uzdržanost Rusije od napada na saveznike i pristalice Ukrajine omogućava Evropi da, prema njegovom mišljenju, sprovodi takvu strategiju bez značajnijih posledica po sebe. Ovo opisuje kao „priču bez rizika“ za evropske države.
