Traka za trčanje trenira vaše telo. Ukrštenice treniraju vaš um. Izgleda da ples trenira celo biće.
Ples je mentalni podvig koji zahteva ravnotežu između pamćenja, koordinacije, izražavanja i povezivanja s drugima. On ljudima pruža predah od svakodnevnih životnih stresova, jer tokom plesa doslovno nemaju prostora da razmišljaju o njima.
Zato se u nama probudila radoznalost naučnika i zapitali smo se šta se tačno dešava u našem mozgu. Kako smo sve više saznavali o tome šta mozak radi tokom časa plesa, shvatili smo da je ples možda jedna od najkorisnijih aktivnosti koju možete uvrstiti u svoj odrasli život kada je reč o zdravlju mozga.
Kako ples utiče na mozak
„Ples je jedna od aktivnosti koja najpotpunije angažuje ceo mozak“, kaže Dejv Rejbin, doktor medicine i doktor filozofije, sertifikovani neuronaučnik, psihijatar i autor za Real Simple.
A sve počinje već u trenutku kada uđete u plesni studio, objašnjava Vilfred G. van Gorp, doktor filozofije, sertifikovani neuropsiholog i direktor Grupe za kognitivnu procenu:
„Ulazak na čas plesa predstavlja početak potpunog neurološkog događaja.“
Tada se u mozgu odvija čitav niz procesa: hipokampus počinje da mapira prostoriju, oslobađa se dopamin dok iščekujete početak časa, a aktiviraju se i takozvani ogledalni neuroni dok posmatrate druge kako se zagrevaju, stvarajući osećaj društvene povezanosti. Dejv Rejbin dodaje da se istovremeno aktivira i amigdala, koja procenjuje da li je okruženje bezbedno i postavlja pitanja poput: „Da li poznajem ove ljude? Da li je bezbedno da me drugi vide?“
Srećom, zagrevanje na početku časa pomaže da nestane početna trema. Tokom zagrevanja ubrzava se rad srca, povećava protok krvi, aktiviraju se mali mozak i motorni korteks, a vagusni živac pomaže telu da dostigne stanje uravnotežene aktivacije – puni ste energije, ali se ne osećate ugroženo, objašnjava Rejbin. On dodaje da se, kao odgovor na pokret, muziku i druženje, oslobađaju dopamin, serotonin, endorfini i oksitocin, zbog čega se osećate sigurnije, srećnije i prijatnije u sopstvenom telu.
Zatim različiti delovi mozga sarađuju kako bi naučili i izveli koreografiju. „Prefrontalni korteks vodi računa o koracima, dok limbički sistem reaguje na muziku, i nijedan ne čeka onaj drugi“, kaže van Gorp. Zato se može dogoditi da se potpuno prepustite muzici i izražavanju, a da pritom pogrešite korake, ili obrnuto – da budete toliko usredsređeni na savršeno izvođenje da umetnički izraz trpi.
„Ponavljanjem bazalne ganglije i mali mozak postepeno automatizuju niz pokreta, oslobađajući pažnju za izražavanje“, kaže Rejbin. Vremenom se fizički i emotivni aspekti plesa sve više prepliću.
Nakon časa mišići jesu umorni, ali prijatno opušteni, i vreme je za odmor. Međutim, procesi koje je ples pokrenuo u mozgu i dalje traju. „Mozak nastavlja da integriše nova iskustva. Nivo kortizola može da opadne, raspoloženje se često popravlja, a telo nosi snažnu poruku: ‘Kretao sam se, učio sam, povezao sam se s drugima i uspeo sam da budem viđen.’ Upravo je taj poslednji deo važan. Ples ne razvija samo koordinaciju, već i hrabrost“, objašnjava Rejbin.
Dugoročni efekti plesa
Prema Rejbinu, redovno pohađanje časova plesa može imati izuzetno pozitivan dugoročni uticaj na mozak. Vremenom se poboljšavaju pamćenje, ravnoteža, koordinacija, osećaj za ritam i svest o sopstvenom telu. Mozak se postepeno prilagođava zahtevima plesa, pa usvajanje novih koreografija i usavršavanje postojećih pokreta postaje sve prirodnije.
Rejbin navodi i brojne fizičke koristi plesa: poboljšavaju se ravnoteža, pokretljivost, zdravlje srca i fleksibilnost. Ipak, ono po čemu se ples razlikuje od većine drugih oblika vežbanja jeste to što stavlja zadovoljstvo ispred izdržljivosti.
„Ples objedinjuje fizičku aktivnost, muziku, društvenu povezanost, kreativnost, pamćenje i igru“, kaže Rejbin. „Traka za trčanje trenira telo. Ukrštenica reč trenira um. Ples istovremeno razvija celo biće.“
