Beograd, 1983. godine. U jednoj stambenoj zgradi na Novom Beogradu nestala je mlada medicinska sestra, Ivana M. (25). Tog dana završila je smenu u bolnici i vratila se kući oko 22 časa. Ušla je u zgradu – i nikada nije stigla do svog stana na sedmom spratu.
Jedini trag bio je kratka poruka pronađena na unutrašnjim vratima lifta, ispisana hemijskom olovkom:
„Zakasnili su.“
Narednog jutra, lift je bio zaglavljen između četvrtog i petog sprata. U njemu nije bilo Ivane.
Istraga je krenula odmah. Komšije su davale različite izjave. Neki su tvrdili da su čuli svađu u hodniku, drugi da su videli muškarca kako stoji ispred zgrade i gleda u prozore njenog stana, iako niko nije znao ko je on.
Ivana je imala vezu sa oženjenim muškarcem, lekarom iz iste bolnice. Njihova veza bila je tajna, ali ne i potpuno nepoznata – nekoliko kolega je znalo. On je tvrdio da je te večeri bio na dežurstvu i da je Ivanu video samo nakratko u hodniku bolnice, pre nego što je otišla kući.
Međutim, policija je ubrzo dobila anonimne pozive. Nepoznata osoba je tvrdila da Ivana „nije otišla kući sama“ i da je „neko ušao za njom u lift“. Kada su pokušali da prate poziv, linija je nestajala svaki put posle nekoliko sekundi.
Najčudniji detalj pojavio se nedelju dana kasnije, kada je u njenom stanu pronađen dnevnik. Poslednji zapisi su bili sve haotičniji:
„Čeka me ispred zgrade.“
„Rekao je da zna sve.“
Ipak, niko nikada nije utvrdio ko je „on“.
Slučaj je ubrzo prešao u kategoriju nestanka bez jasnog objašnjenja. Nije bilo tela, nije bilo dokaza, samo ulaz u zgradu, lift i rečenica na vratima koja je zbunjivala i istražitelje i stanare.
Godinama kasnije, stanari su tvrdili da lift ponekad sam stane između spratova, iako je servisiran više puta. Neki su govorili da se tada u ogledalu na trenutak vidi silueta žene.
Zvanično – slučaj je zatvoren. Nezvanično – ostalo je pitanje koje nikada nije dobilo odgovor:
Kako neko može da uđe u zgradu… i nestane između dva sprata?
