„Došla sam oko 11 uveče i mislila sam da će red biti manji. Međutim, ljudi su i tada stajali kilometrima. Niko nije vikao, niko se nije gurao. Samo tišina, molitva i neka neverovatna emocija.“
Ovako počinje ispovest žene koja je skoro pet sati čekala ispred Hrama Svetog Save kako bi se poklonila Časnom pojasu Presvete Bogorodice — jednoj od najvećih svetinja pravoslavnog sveta koja je posle više od šest vekova ponovo stigla među srpski narod.
Kako kaže, najteže joj nije bilo čekanje.
– Najteže mi je bilo kada sam videla koliko ljudi nosi u sebi tugu, bol i nadu. Pored mene je stajala žena koja se molila za dete. Jedan stariji čovek sve vreme je ćutao i držao brojanicu. Neka devojka je plakala. I svi smo nekako ćutali zajedno, kao da se poznajemo ceo život – priča ona.
Dodaje da su sati prolazili potpuno drugačije nego inače.
– Obično pet sati deluje kao večnost. Tamo nije bilo tako. Kao da vreme stane. Gledate u Hram, u ljude oko sebe i samo osećate mir.
Kada je konačno prišla svetinji, kaže da nikada neće zaboraviti taj trenutak.
– Nisam ni stigla ništa posebno da kažem. Samo sam spustila glavu i u tom trenutku osetila nešto što ne mogu da objasnim. Kao da je sav strah, sav umor i teret koji sam nosila mesecima samo nestao. Posle sam sela u auto i plakala celim putem do kuće.
Kaže da nije došla zbog čuda, već zbog mira.
– Ljudi danas nose mnogo bola u sebi. Nekad ti samo treba trenutak da staneš, da se pomoliš i da osetiš da nisi sam.
Posebno ju je pogodila činjenica da je Časni pojas Presvete Bogorodice ponovo među Srbima posle više od 600 godina.
– Kad shvatiš koliko je vekova prošlo, koliko je generacija samo sanjalo da vidi tu svetinju, a ti stojiš tu ispred nje… ne može čovek da ostane ravnodušan.
I upravo takve priče poslednjih dana dolaze iz reda ispred Hrama Svetog Save.
Ljudi čekaju po četiri, pet, čak i osam sati.
I gotovo niko ne odlazi ljut.
Jer, kako mnogi kažu, tamo nisu došli samo da vide svetinju — već da pronađu mir koji su odavno izgubili.
