U tišini vračarskih ulica, dok je Beograd odavno spavao, red vernika ispred Hrama Svetog Save nije se smanjivao.
Ljudi su ćutali, molili se, grejali jedni druge toplim rečima i strpljivo čekali da priđu jednoj od najvećih svetinja pravoslavnog sveta — Časnom pojasu Presvete Bogorodice.
Među njima bila je i jedna žena koja je od 11 sati uveče do 3 ujutru čekala samo nekoliko sekundi pred svetinjom.
Nije se žalila.
Nije otišla.
Nije odustala.
Kako kaže, nije joj bilo teško jer je osećala da ne čeka običan trenutak, već nešto mnogo veće.
Dok su prolazili sati, hiljade ljudi stajalo je u kolonama sa svojim brigama, bolovima, molitvama i nadom da će pred Časnim pojasom pronaći mir, utehu ili snagu da nastave dalje.
Neko je došao zbog zdravlja.
Neko zbog dece.
Neko zbog porodice.
A neko samo da u tišini zaplače pred svetinjom.
I upravo te scene poslednjih dana dirnule su čitavu Srbiju.
Ljudi svih generacija, iz svih krajeva zemlje i regiona, satima čekaju bez nervoze i bez guranja, noseći u sebi veru koju ništa ne može da ubrza niti zameni.
Mnogi kažu da ih u redu nije držala obaveza, već osećaj da prisustvuju nečemu što prevazilazi svakodnevni život.
Dok svet juri, viče i živi sve brže, ispred Hrama Svetog Save ovih dana događa se nešto potpuno drugačije — hiljade ljudi mirno stoje satima zbog nekoliko trenutaka molitve i tišine.
Možda upravo zato snimci iz reda ispred Hrama izazivaju toliku emociju među ljudima.
Jer u njima nema politike, svađa ni podele.
Samo vera, nada i ljudi koji čekaju sa jednom željom u srcu.
