Komšinica Desa iz našeg sela nikad nije sadila paradajz pored krompira, paprike ni patlidžana. Svi su joj tražili seme, raspitivali se kakvu zemlju koristi i čime zaliva baštu, a ona bi samo rekla: „Nije, sine, sve u semenu… Moraš da znaš šta paradajz voli, a šta ne može očima da vidi.“
Tek kasnije mi je teta objasnila šta je Desa zapravo znala godinama.
– Džabe ti najbolji paradajz ako mu pored korena posadiš pogrešnu biljku. Ima da vene i da se razboli, pa da ne znaš šta ga snašlo – pričala je.
Najveća greška, kaže, jeste kada ljudi posade krompir tik uz paradajz.
– To ti je kao da spojiš dve bolesti na jedno mesto. Čim plamenjača udari krompir, odmah pređe i na paradajz. Posle možeš samo da ga gledaš kako propada – govorila je.
Ni paprika i patlidžan nisu mnogo bolji komšije.
– Sve su ti oni ista familija, pa ih iste muke hvataju. Kad jedna biljka krene da se razboljeva, povuče i ostale sa sobom – objašnjavala je Desa dok vezuje paradajz uz pritke.
A tek komorač…
– E njega nikad blizu paradajza! On ti ga bukvalno uguši. Paradajz stoji, ne raste, a ti misliš fali mu voda ili prihrana.
Mnogi ne znaju ni da orah može da napravi problem.
– Ispod oraha slabo šta uspeva. Paradajz posebno ne voli njegovo korenje. Vene bez razloga, a ljudi sipaju sve i svašta misleći da će ga spasiti.
Ali zato postoje biljke koje paradajz obožava.
Desa je uvek između redova sadila bosiljak i neven.
– Bosiljak čuva paradajz, a neven tera bube. I još lepše rodi, videćeš – govorila je.
I stvarno, njen paradajz je svake godine bio crven, krupan i mirisao je na pravi domaći paradajz kakav danas retko gde može da se nađe.
